Povećanje obima posla i kućnih obaveza tokom pandemije COVID-19 izazivaju duboko nezadovoljstvo među zaposlenim ženama, otkriva novi Deloitte-ov globalni izveštaj Women @ Work: A global outlook. Izveštaj ukazuje na to da ovo povećanje odgovornosti ima pogubne efekte na zaposlene žene jer danas 51% njih sa manje optimizma gleda na svoju karijeru u budućnosti. Osim toga, ispitane žene su pokazale i pad mentalnog zdravlja za 35 procentnih poena i motivacije na poslu za 29 procentnih poena u poređenju sa periodom pre pandemije.
Predstavljajući stavove 5.000 žena iz 10 zemalja, istraživanje otkriva surovu stvarnost za žene na radnom mestu: rodna ravnopravnost je nazadovala tokom pandemije, potirući godine sporog, ali stabilnog napretka. Povećane odgovornosti na poslu i kod kuće tokom pandemije, zajedno sa neinkluzivnom kulturom na radnom mestu, rezultiraju smanjenjem zadovoljstva poslom i lojalnosti prema poslodavcu.
„Prethodna godina bila je prava oluja za mnoge žene koje su se suočile sa povećanjem obima posla i većim odgovornostima kod kuće, nejasnim granicama između poslovnog i privatnog, kao i kontinuiranim iskustvom neinkluzivnog ponašanja na poslu“, kaže Aleksandra Petrović, direktorka u Deloitte-ovom Sektoru za finansijski konsalting i liderka SheXO inicijative u Srbiji. „Iako je negativan uticaj na dobrobit žena, njihovu motivaciju i angažovanje očigledan, naše istraživanje takođe pokazuje da neki poslodavci to rade baš kako treba: žene koje rade u njihovim kompanijama su više angažovane, produktivnije i zadovoljnije svojom karijerom. Кako sada počinjemo da obnavljamo radna mesta za budućnost, imamo sjajnu priliku da ispravimo mnogo toga u oblasti rodne ravnopravnosti i inkluzije i izbegnemo nazadovanje nakon godina napretka.“
Žene preuzimaju više obaveza na poslu i kod kuće
Od početka pandemije, 77% anketiranih žena kaže da im se opterećenje povećalo – najčešće navode ovu promenu životu, kao posledicu pandemije. Žene takođe preuzimaju više odgovornosti u upravljanju poslovima u domaćinstvu, kao i poslovima koji se odnose na negu drugih lica: 59% kaže da troši više vremena na obaveze u domaćinstvu; 35% provodi više vremena brinući se o deci; a 24% navodi više vremena za negu drugih lica koja zavise od njih.
Na osnovu navedenog, istraživanje sugeriše da je dobrobit žena znatno opala od početka pandemije: samo jedna trećina žena smatra da je njihovo mentalno zdravlje danas „dobro“ ili „izuzetno dobro“, u poređenju sa 68% pre pandemije. Кako njihovo mentalno stanje opada, žene širom sveta zabrinute su zbog uticaja svog mentalnog zdravlja na karijeru: 29% žena koje su rekle da njihova karijera ne napreduje tako brzo kao što bi želele, ukazuju na loše mentalno zdravlje kao glavni faktor koji tome doprinosi.
Istraživanje pokazuje da je kod žena koje se izjašnjavaju kao LGBT+ i/ili žena koje nisu bele rase još veća verovatnoća da prijave niži nivo mentalnog zdravlja, kao i zadovoljstva odnosom između posla i privatnog života, u odnosu na druge ispitanice.
Problem kulture
Iako mnoge organizacije tvrde da su posvećene inkluziji na radnom mestu, mnoge žene i dalje rade u neinkluzivnom radnom okruženju. Više od polovine anketiranih žena kaže da su u proteklih godinu dana na poslu iskusile neki oblik uznemiravanja ili neinkluzivnog ponašanja – od neželjenih fizičkih kontakata i omalovažavajućih primedbi do preispitivanja njihovog rasuđivanja i sporijeg napredovanja zbog svog pola.
Skoro četiri puta je verovatnije da će žene iz LGBT+ grupe reći da su doživele šale sa seksulanom konotacijom, a skoro je pet puta verovatnije da su dobile omalovažavajuće komentare o rodnoj pripadnosti. Svaka deseta žena koja nije belkinja kaže da je doživela komentare o svojoj rasi na radnom mestu. One će takođe pre dobijati komentare o svom stilu komunikacije nego belkinje (15% nasuprot 5%).
Većina žena koje su doživele takvo ponašanje ne prijavljuju to svom poslodavcu, posebno one neinkluzivne oblike ponašanja koja smatraju manje „ozbiljnim“. Četvrtina žena navodi strah od represalija u pogledu karijere kao glavni faktor za neprijavljivanje takvog ponašanja. U nekim slučajevima organizacije možda čak i nemaju uspostavljene odgovarajuće mehanizme izveštavanja: samo 31% anketiranih žena veruje da njihova kompanija trenutno ima postupak za prijavljivanje diskriminacije i uznemiravanja.
Razmatraju napuštanje kompanije
Dok žene traže podršku tokom pandemije, istraživanje pokazuje da poslodavci ne uspevaju da im izađu u susret. Samo 22% žena smatra da su im poslodavci pomogli da uspostave jasne granice između posla i privatnog života. Većina žena se takođe oseća kao da moraju da budu „uvek na poslu“, a 63% smatra da ih poslodavci procenjuju na osnovu vremena koje provode na mreži u odnosu na kvalitet njihovog rada.
Brojevi su još lošiji kada su u pitanju žene iz LGBT + grupacije i/ili koje nisu belkinje. Samo 35% LGBT + žena kaže da su njihovi poslodavci dovoljno posvećeni podršci ženama od početka pandemije, u poređenju sa 44% žena koje nisu LGBT +. U međuvremenu, mlađe žene koje nisu belkinje između 18 i 37 godina starosti češće u odnosu na ukupan uzorak anketiranih, osećaju manje optimizma u pogledu svoje buduće karijere danas nego pre pandemije (58% naspram 51%) i verovatnije će reći da im karijera ne napreduje dovoljno brzo (54% naspram 42%).
Možda velikim delom zbog nedostatka podrške, ispitane žene pokazuju pad u zadovoljstvu poslom za 29 poena otkad je počela pandemija, a 57% svih ispitanih žena (i blizu 60% žena koje nisu belkinje) planira da napusti svog poslodavca u naredne dve godine ili kraće, navodeći nedostatak ravnoteže između posla i privatnog života kao razlog broj jedan. Ne samo da mnoge žene preispituju svoje trenutne izglede za karijeru, već gotovo četvrtina takođe razmišlja o trajnom napuštanju posla.
Bolje radno okruženje
Iako je protekla godina nesumnjivo bila izazovna za žene, postoji grupa poslodavaca koji su udvostručili izgradnju inkluzivne kulture i podrške ženskim karijerama. Lideri rodne ravnopravnosti, koje predstavljaju poslodavci (otprilike 4% ispitanika), stvorili su inkluzivnu kulturu na radnom mestu, okruženje u kome vlada poverenje i gde žene osećaju da dobijaju veću podršku.
Prednosti lidera za rodnu ravnopravnost su jasne:
• 70% žena koje rade za ove vodeće organizacije ocenjuju svoju produktivnost kao „dobru“ ili „vrlo dobru“, u poređenju sa samo 29% organizacija koje zaostaju za liderima (definisanih kao firme sa manje inkluzivnom kulturom sa malim poverenjem, koja čine 31 % uzorka).
• 72% žena zaposlenih kod lidera rodne ravnopravnosti svoje zadovoljstvo poslom ocenjuju kao „dobro“ ili „izuzetno dobro“, u poređenju sa samo 21% žena iz organizacija koje zaostaju za liderima.
• 70% žena koje rade za vodeće organizacije planiraju da ostanu kod poslodavaca dve godine ili više, u poređenju sa zapanjujućih svega 8% žena zaposlenih u pomenutim organizacijama koje zaostaju za liderima.
Postoji nekoliko aktivnosti koje organizacije mogu preduzeti sada da bi rešile ovo kritično pitanje, a to su davanje prioriteta uravnoteženijem odnosu između posla i privatnog života i mogućnostima fleksibilnog rada koje prevazilaze politike radnog mesta i usađene su u kulturu kompanije; osnaživanje žena za uspeh u životu van posla kako bi se omogućio uspeh na poslu; i mogućnosti za razvoj koje ispunjavaju i grade veštine i stručnost.
„Ispitanice u našoj anketi jasno su saopštile šta treba preduzeti da bi se kompenzovali nesrazmerni efekti pandemije na zaposlene žene“, kaže Aleksandra Petrović. „Dok organizacije teže da obnove svoja radna mesta, one među njima koje daju prednost različitosti, jednakosti i uključivanju u svoje politike i kulturu, pružaju opipljivu podršku ženama biće otpornije na buduće poremećaje. Pored toga, postaviće temelje potrebne za podsticanje žena i rodne ravnopravnosti na radnom mestu.“