„Ako hoćete nešto da učinite, morate u to čvrsto da verujete i da se tome neprestano posvećujete, iz dana u dan, da sprovodite programe prosvećivanja, da se organizujete, aktivirate. Tako stvari mogu da se menjaju.
Ako želite čarobni štapić kojim ćete zamahnuti, pa se vratiti na staro i opet provoditi vreme gledajući televiziju, znajte – to ne postoji“, rekao je u jednom od intervjua 2005. Noam Čomski (94). Novinar je vodio razgovor sa namerom da čuje mišljenje Čomskog da li je uopšte moguć drugačiji svet.
Čomski i prozivka obrazovanih
Poznat po tome da, kad god može, poziva na razum i aktivnost, Čomski je čuven i po stavu da je „užasavajuća strana našeg društva indiferentnost normalnih, razumnih i trezvenih ljudi“ koji posmatraju različite scene počev od nepravdi i zločina. Oduvek je ’prozivao’ obrazovane građane i stavljao akcenat na ovaj sloj stanovništva. Razloge je izneo pre 20 godina i na njima i danas insistira:
„Indiferentnost, apatija i ravnodušnost se najčešće sreću kod obrazovanih ljudi. Širi slojevi stanovništva drugačije reaguju i primaju nepravde.
Akcenat stavljam na obrazovane građane zato što odgovornost raste sa priviliegijama. Što ste privilegovaniji, to ste odgovorniji. Uzmimo, na primer, Nemačku sa nacistima i onim periodom koji je možda najgori u istoriji. Neki jadnik koji je poslat na istočni front i tamo počinio zločine u osnovi nije imao izbora. Da se usprotivio, bio bi streljan. Ali, Hajdeger je imao izbor. Nije morao da piše knjige i članke i daje komplikovane i detaljno razrađene razloge za podršku nacistima.
Ljudi koji sede u institucijama, kao što je recimo Massachusetts institut za tehnologiju, imaju izbora. Oni imaju privilegije, obrazovanje, znanje. To sa sobom povlači odgovornost.
Neko ko radi 50 časova sedmično da bi obezbedio prehranjivanje porodice i ko se noću umoran vraća kući s posla i bulji u televizor ima mnogo manje izbora. U nekom teorijskom smislu i on ima izbora, ali te izbore je mnogo teže ostvariti, pa, prema tome, njegova odgovornost mora da bude manja. To je očigledno.
Ljudi koji imaju privilegije, obrazovanje i znanje, su pored toga i ljudi koji donose odluke, ili na nivou vlade ili kroz poslovne odluke ili radeći za doktrinirane institucije. Da, oni su odgovorni i to daleko više od onih koji, u praktičnom smislu, nemaju pravo izbora“, rekao je Čomski.
Čomski o jednoumlju
Ideologije i jednoumlje nisu problemi novog doba. Današnjica ih je samo pojačala uz jaku podršku digitalnih komunikacija i društvenih mreža. Pitanja koja posebno zanimaju Čomskog su razmišljanja kroz ideologije gde su dokazi suvišni. O ideologojama Čomski je 2003. rekao:
„Duboka posvećenost ideologiji odriče potrebu za dokazima i izbegava ih. Obrazovanje sam stekao u egzaktnim naukama gde su empirijski dokazi od najvećeg značaja i jedno vreme sam se bavio matematikom. Međutim, moje obrazovanje nije skoncentrisano za ovakve nauke. Ne treba preterivati. Skoro da i nemam formalno obrazovanje ni u jednoj oblasti i uglavnom sam se sam obrazovao. Ali, ne vidim razlog zašto u proučavanju istorije, društva ili ekonomije ne bi mogla da se koristi približno ista metodologija kao ona u egzaktnim naukama. Empirijski dokazi su od kritičkog značaja. Toliko ih je da vas prosto preplavljuju. Zato, morate da odaberete ono što je najvažnije.
Neizbežno je da dokazima prilazite unoseći u to svoja verovanja i principe, ali je važno da i oni budu podložni preispitivanju. Problemi fizike i istorije su različiti, ali bi metod pristupa trebalo da bude isti.“
Kako protiv propagande?
Jedna od tema koja se oslanja na prethodnu je pitanje propagande i kako je prepoznati? Propaganda je izuzetno moćna, pa i sveprisutna. Koje tehnike upotrebiti kako bi se čovek, po Čomskom, suprotstavio propagandi?
„Nema nikakve posebne tehnike. Samo se treba osloniti na zdrav razum. Ako vam kažu, recimo, da Irak ugrožava našu (američku) egzistenciju, a vi znate da susedni Kuvajt ne smatra da mu Irak može ugroziti egzistenciju, kao što to ne smatra niko na svetu, svako razuman bi se zapitao gde su dokazi za navedenu tvrdnju?
Čim potražite dokaze, tvrdnja pada u vodu. Ali, za to je potrebno da se kritički postavite prema onome što vam se servira.
Naravno, čitav obrazovni sistem i svi mediji imaju upravo obrnut cilj. Uče vas da budete pasivni, da poslušno sledite ono što vam se kaže.
Ukoliko ne razbijete takve navike, velika je verovatnoća da ćete postati žrtva propagande. Ali, nije teško otrgnuti se iz ovoga“ rekao je Čomski i dodao:
„Moj odgovor na pitanje kako da izađete iz kruga je da upotrebite mozak. Nema nikakvih tehnika. Treba samo pogledati sve što vam se servira jednim kritičkim pogledom i upotrebiti zdrav razum.
Čitajte sve sa istom kritičnošću. I sebe posmatrajte na isti način. Ako uspete da na sebe same primenite iste standarde koje koristite procenjujući druge, znači da ste pobedili. Od tog momenta pa nadalje sve će biti lako“.
Tako je pre 20 godina odgovarao kritičar i analitičar Noam Čomski (94) i tako odgovara i danas.
