Nekoliko dana pred Uskrs, Praznik nad praznicima, kako to vole da kažu pravoslavci, kupovina poklona za porodicu i prijatelje postala je neka vrsta običaja i ’nove’ tradicije. Nisu neobična pojava povećani prometi u tržnim centrima, gužve, redovi i potrošnja novca na uskršnje darove. Da li je to u skladu sa pravoslavnom verom i tradicijom? Da li je ovo praznično trošenje samo moda i duh potrošačkog vremena?
Pred veliki hrišćanski praznik Uskrs protojerej Đorđe Stojisavljević je za Bonitet.com odgovorio na ova pitanja i dao dragocene smernice i objašnjenja iz ugla jednog pravoslavnog sveštenika.
Da li se po srpskoj tradiciji za Vaskrs kupuju pokloni za porodicu i prijatelje? Da li je ova moda u skladu sa našom verom i običajima?
„Živimo, nažalost, u vremenu u kojem su moralni principi potpuno zanemareni, a istinske vrednosti obezvređene. Pritom, spisak kvazivrednosti svakodnevno raste s tendencijom da sasvim ućutka i stavi na ’online’ režim sve ono što iskače iz materijalističko-hedonističkih, panseksualističkih, individualističkih, egoističkih ili vulgarnih okvira. U toj atmosferi, ili što bi naš pesnik Ljubomir Simović rekao: ’U ovom mraku množe se oni što mogu da kupe sve, a ne mogu ništa da stvore’, pitamo se:
Šta je to što mogu da poklonim drugom?
Kojim poklonom da obradujem najvoljenije, članove porodice i drage prijatelje?
Pošto ovo pitanje sagledavamo u kontekstu Vaskrsa i u vezi sa srpskom tradicijom proslavljanja ovog Praznika, treba znati da u našem narodu ne postoji neki uvreženi običaj kupovine poklona i darivanja. Svakako da, ako nešto do sad nije bio običaj ne znači, da u budućnosti i neće biti.
Naime, lepa je to tekovina praznično darivanje, ali ako se svede na ’doneo zeka’ za Vaskrs ili ’deda mraz’ za Božić, a i jedan i drugi praznik su neraskidivo vezani za ličnost i delo Hristovo, onda nije čudo što takvom zamenom teza praznično darivanje samo sebi postane svrha, a ne ideja da su nam drugi ljudi neprocenjivo važni u životu i nezamenjivo vredni, čime me baš oni i podstiču da budem plemenit i čovečan; da druge radujem svojim prisustvom i postupcima. Time darivanje drugih, zadobija kvalitativno neuporedivo više naznačenje i svrhu, jer usmerava čoveka da iz sebe izvuče ono što je najbolje i najvrednije i da na toj platformi osmisli, obezbedi i prinese dar svom bližnjem. Time, pomisao da ću obradovati drugog nečim što ne može da se kupi, što je originalno, podstiče me da u drugom vidim inspirativni faktor za moj stvaralački život; za život koji mi pruža mogućnost da budem nekome važan, da nekome donesem radost, a da ona nije plod nekog artikla koji se može kupiti. Hoću, naime da kažem, da je lepo i obostrano korisno da za praznike razmenjujemo poklone, ali da nikad to ne činimo, a da sebe ne podsetimo da smo sami sobom najveći pokloni jedni drugima i da takav odnos čuvamo, negujemo i unapređujemo kao najveću vrednost kojom čovek može da raspolaže. Upravo nas tome uči Hristos i njegovo vaskrsenje koje je zalog naše vere: da Hristos živi i živeće, ko je njegov umret’ neće; da su naši bližnji apsolutne vrednosti i kao takvi ekvivalenti Božji na zemlji, što dalje znači da voljeni nemaju rok trajanja; da naš odnos međulični nema cenu i ne može biti sveden ni na koju valutu.“
Ako postoji želja roditelja i dece ili partnera da jedni drugima darivaju poklone, šta bi bio prikladan poklon u skladu sa običajima i tradicijom?
„Istinski darovi i pokloni drugima uvek su duhovne, neuhvatljive, ali i neotuđive prirode; rečnikom našeg slavnog psihijatra Vladete Jerotića, iskazano: samo dela ljubavi ostaju. To bi po meni, trebalo da bude osnovno polazište svakog hrišćanskog darivanja. Da jedino poklon koji nas podstiče na uzvišene želje, usrdne molitve, plemenita osećanja i dobra dela, jeste istinsko darivanje drugom, jeste nezamenjiva izgradnja u dobroti samoga sebe. Nužno je pritom da praznično, ali i svako drugo darivanje, proveravamo kroz onu maksimu svetog apostola Pavla ,,Ne budite nikom ništa dužni, osim da ljubite jedni druge!“ (Rimljanima 13, 8).
Time nam ovaj veliki hrišćanski autoritet stavlja do znanja i polaže na savest, da smo neprestano dužni da se izgrađujemo u dobročinstvima prema drugima; da ulažući u druge, mi ustvari gradimo sebe i da takva investicija nikad nije individualna stvar, nego kolektivna, kao i da sve nekako možemo da podmirimo osim ljubavi ka bližnjem. Zato Vaskršnje darivanje neka bude naša ljubav prema ukućanima, iskreno prijateljstvo prema bližnjima, sažaljenje prema neprijateljima uz molitvu srca ’Oprosti im Gospode jer ne znaju šta rade…’ Tada unutarnji podsticaj da nekog obradujemo poklonom, bilo da je u pitanju: cvet, olovka, igračka, knjiga, šnala, slatkiš, kafa, neki odevni predmet, a onda sms ili viber poruka, telefonski poziv, a još bolje e-mail ili pismo, ima svoju dublju poruku i trajniji sadržaj.
Stoga je najveći dar za Vaskrs, ali i za svaki drugi praznik i povod, onaj koji poklanjamo bez računice, onaj ’koji ne traži svoje’ (1. Korinćanima 13), koji je plod čiste savesti i dobrog srca.“
’Život bez praznika, isto je što i dugo putovanje bez gostionica’, zabeležio je neko od starih Grka. Proslavljanje Uskrsa, najradosnijeg praznika, prilika je da svako preispita svoje stavove. Protojerej Đorđe Stojisavljević kaže:
„Svaki praznik je trpeza duha, a tim pre, praznik koji čoveku donosi vera u Boga. Praznik je uvek odličan povod da preispitamo sopstvene stavove, da proverimo kakav je naš vrednosni sud. A to nikad nećemo u dobroj meri uspeti ukoliko sopstvena merila ne iznivelišemo kroz tri aspekta.
- Ja u odnosu prema Bogu
- Ja prema drugom čoveku
- I prema sebi samom.
Što je taj pristup slobodniji od egoističnih težnji, to je vrednosni sud koji donosimo merodavniji, a time i pravedniji kako za mene, tako i za sve ostale. Ili rečnikom Jevanđelja kazano ,,Ono što želite da čine vama ljudi, činite vi njima!“ (Matej 7, 12).
Imajući ovakvo polazište za životno merilo čovek hrišćanske vere svoju egzistenciju doživljava kao dar ljubavi Božje koji u radosti, altruizmu, miru i plemenitosti treba da podeli sa svakim drugim čovekom. Otud za pravoslavnog hrišćanina razmatranje praznovanja Vaskrsa u kontekstu razmene poklona ili darivanja dragocen je povod da osveži sopstveni Jevanđelski pristup prema drugom čoveku, kroz provereno konstruktivnu i bogočovečnu metodu ,’Čašću činite jedni druge većima od sebe!’(Rimljanima 12, 10)“
Zašto je Vaskrs najveći hrišćanski praznik? Šta ljudi proslavljaju? Protojerej Đorđe Stojisavljević odgovara:
„Da bismo odgovorili, neophodno je da znamo šta je prethodilo Vaskrsu? Šta ga je uslovilo? Koja je njegova uvertira? Jedan od najsažetijih odgovora na to pitanje daje naš slavni pesnik i vladika Njegoš kad kaže:’Vaskrsenja ne biva bez smrti!’ Svojom jezivom tamom i užasom Veliki petak kao dan trijumfa ljudskog zla, kukavičluka i izdaje, i danas posle dve hiljade godina straši ljude. On svaki put uzrujava milione ljudskih duša, jer sobom svedoči dve istine:
- kako je hrišćanski Bog, Bog neizmerne, nadlogične, čak ’lude’ ljubavi zato što prikovan na krst oprašta svojim mučiteljima ,’jer ne znaju šta rade!’ i
- kako čovek može biti nakazno biće kad sebi dopusti da njime zagospodari bolesni sebičluk i zlo.
Zato se na taj dan nadahnuti ljubavlju Sina Božjeg koji je došao u ovaj svet neizvesnosti, nemira i tuge da ljudima otkrije da je najveća svetinja život u duševnom miru i ljubavi kao prijateljstvu sa drugima, preispitujemo gde smo mi i ko smo mi? Da li u nama nadvladava ono što je Hristovo, plemenito i svetlo ili ne dao Bog, ono što je svojstveno anđelima tame i zla. U toj autoanalizi, koja je lekovita za svakog čoveka, počinje da sviće zora novog Dana, Vaskrsenja Hristovog koji je naša šansa i naša nada. Činjenicom da Hristos nije ostao u vlasti grobne tame i smrti nego je u Njemu pobedio Život, opravdana je naša nada da je pametno verovati u dobro, u život, u ljubav.
Tako, Bog Otac svojom ljubavlju zagreva hladni grob i ’mrtvom’ Sinu vraća život u sadejstvu i posredništvom Duha Svetoga. Otud je običaj farbanja vaskršnjih jaja, podsećanje na ovaj savršeni odnos među ličnostima Svete Trojice, jer jaje kao svojevrstan grob, zagrevano instinktivnim ležanjem živinčeta koje ga je snelo oživljuje njegov sadržaj koji rasprskava ljusku i izlazeći na svetlost dana nedvosmisleno poručuje – život se nastavlja.
Zato, slaviti Vaskrs u njegovoj autentičnosti znači ispovedati veru neprolazne vrednosti, koje imaju snagu da čoveku obezbede, ma šta god ga snašlo u ovom životu: optimizam, radost, i smisao postojanja.“
Kako jedna porodica treba da obeleži ovaj veliki praznik?
„Farbanjem i ukrašavanjem jaja, što je najrasprostranjenije obeležje praznovanja Vaskrsa kao nečim sekundarnim, i učešćem u zajedničkim bogosluženjima, kao onim što je primarno.
Poreklo farbanja vaskršnjih jaja, prema jednom od usmenih predanja dovodi se u vezu sa Marijom Magdalenom koja je, propovedajući Jevanđelje stigla u Rim do cara Tiberija, objavljujući čudo vaskrsenja Hristovog iz mrtvih. Pošto car nije poverovao rekao je da bi to bilo kao kad bi jaja u korpi, koju mu je Marija donela na dar, promenila boju. Na to je Marija uzviknula: Hristos vaskrse! a sva jaja u korpi postala su crvena.
Međutim, ono što našem autentičnom praznovanju daje kredibilitet i izvorni sadržaj jeste prisustvo zajedničkom bogosluženju, jer ono vodi neposredno poreklo od Gospoda Isusa Hrista koji se Sâm molio, druge učio molitvi (ličnoj i zajedničkoj) primerom i rečju, a takođe i zapovedio da se vrši bogosluženje kako bi se njime ostvarivalo živo opštenje i neposredna komunikacija Boga i ljudi. Porodica kao domaća Crkva, kao najmanja ćelija crkvene Zajednice, pozvana je da se napaja duhom vere i života koji struji unutar tog organizma kojem je glava, izvor i merilo svih vrednosti Sin Božji koji postaje Sin Čovečiji, Hristos Bogočovek. Tako je ne samo preporučljivo, nego i pokazatelj verodostojnog učestvovanja u samom sadržaju praznika, da porodica prisustvuje bogosluženju, a ako je dovoljno svesna važnosti očuvanja duhovnog imuniteta, onda će se njeni članovi pristupiti svetom Pričešću, što je izraz najdublje vere i potrebe da večno živimo. Drugim rečima, ako porodica hoće da zaroni u izvorni sadržaj praznovanja Vaskrsa, onda otac i majka sa svojom decom odlaze u hram na svetu Službu Božju. Time oni svoj mali porodični ambijent unose u veliki duhovni prostor Crkve kao zajednice Boga i Njegovog naroda, neba i zemlje, večnog i prolaznog, besmrtnog i smrtnog. Napajajući se sa tog živog izvorišta vere porodica potvrđuje svoje opredeljenje da sledi Hristov put, osvežava unutarnje snage duha, jača mentalne kapacitete, ukrepljuje korelaciju sa Bogom i bližnjima i u radosti i zadovoljstvu slaveći pobedu života nad smrću, smisla nad besmislom pozdravljaju jedni druge, sve svoje bližnje, čak i neprijatelje, svako živo biće ali i celokupnu prirodu sveradosnim pozdravom: Hristos Vaskrse! Uz odgovor: Vaistinu vaskrse!
Po povratku iz hrama, porodica se okuplja oko posude sa farbanim jajima od kojih svako uzima po jedno i ogleda se u međusobnom kucanju, čije će jaje biti jače, uz čestitanje rečima prazničnog pozdrava. Kad dođe vreme ručku svi okupljeni oko praznične trpeze svečano odeveni upale sveću, zažare kadionicu i skupa uglas govore dragu molitvu Gospodnju: ’Oče naš’. Potom, ako znaju, pevaju ili govore reči tropara kao najpoznatije himne Vaskrsa, slaveći Praznik nad praznicima. Zatim opet, biva tucanje jajima i čestitanje, a u nastavku posluženje onako kako to porodica želi i čemu se raduje. Pritom je dobro, plemenito i korisno da neko od prisutnih, a najbolje da se svi uključe nekom mišlju koja osvetljuje sadržaj praznovanja i rasvetljuje poruku koju on sobom nosi. Na taj način se sebi i drugima stavlja do znanja da je praznik nešto više od menija na porodičnom stolu.“
Poruka protojereja Đorđa Stojisavljevića:
„Želeći vama, čitaocima vašeg portala i svim ljudima dobre volje, a najzad i samome sebi, da ljubav Velikog Petka i život Vaskrslog Hrista zauvek trijumfuju u svima nama i svima koje volimo, zdravljem, blagostanjem i radošću, sve skupa pozdravljam od srca najradosnijim pozdravom koji je odjeknuo kosmičkim prostranstvima:
Hristos Vaskrse!“
