Danijel Dej Luis ima sve što jedan holivudski glumac želi. Talenat.
Ima i sve što želi jedan engleski glumac. Dobar izgled.
Ovo je izjava glumca Džona Gilguda koju do danas nije osporio ni jedan filmski kritičar.
A, onda, nekoliko meseci pre emitovanja Andersonovog filma Fantomska nit (2017), saradnici za medije Dej Luisa izjavili su da se veliki glumac povlači. Toliko od njega. Vest je, naravno, preplavila i medije i rastužila javnost. Danijel Dej Luis će ljudima uskratiti uživanja u svemu što radi na način kako radi. Iznova su objavljivane ode i tumačenja njegovih uloga U ime oca (1993), Moje levo stopalo (1989), Bande Njujorka (2002), Biće krvi (2007), Linkoln (2012).
Danijel Dej Luis je pesnik
I baš kao što na svaki mig Danijela Dej Luisa publika burno i sa naklonom odreaguje, tako je bilo i pre nekoliko dana kada se iz Dohe javio reditelj Džim Šeridan. Čovek koji je sa Dej Luisom stvorio Moje levo stopalo, U ime oca i Boksera, nakon Masterklas predavanja razgovarao je sa novinarima o stanju u svetu filma. Nije moglo da ga zaobiđe pitanje o velikom glumcu sa kojim je toliko radio.
„Ljudi su više puta pitali zašto Danijel ostaje toliko u ulogama. Nema odgovora. To nije glumački metod. To je neka vrsta duhovnog prihvatanja stanja u kome se nalazi“, rekao je Šeridan i nastavio:
„Danijel je pesnik, duhovni tip“, rekao je prisećajući se scene iz filma U ime oca kada je glavni lik (otac) bio prinuđen da potpiše priznanje za bombaški napad u kojem nije učestvovao.
„Rekao sam Danijelu: Kada Geri potpiše i otpiše svoj život i kaže da je izvršio napad, ne mislim da ću moći da vratim ljude. Reći će, gde ima dima ima i vatre.
Danijel je rekao ’Ok’ i pitao me da li mogu da ga držim budnim tri dana? Kada je došlo vreme za snimanje scene, osetio sam to njegovo užasno emocionalno stanje koje je prevazišlo reči. Uvek me je zanimalo ono što prevazilazi reči“, ispričao je Šeridan.
Danijel Dej Luis je gotov
Na pitanje da li Danijel Dej Luis i dalje ostaje van filma, Šeridan je rekao:
“On kaže da je gotov, a ja mu i dalje govorim. Voleo bih nešto sa njim ponovo da radim. On, kao i svi drugi, otvori strimere i dobije sedam hiljada izbora. Nijedan od njih nije dobar. Film je izbačen iz javnog domena i prebačen je u privatno. Imaš daljinski, možeš da ga zaustaviš, ali to nije isto iskustvo. Bilo bi sjajno videti da se Danijel vraća i radi nešto jer je zaista dobro.”
Zanimljivo tumačenje stanja filma i publike koje je ponudio reditelj, verovatno bi se moglo razumeti i kao jedno od obrazloženja odlaska Danijel Dej Luisa sa scene. Džim Šeridan je kratko dijagnostikovao:
“Mi nemamo alate kojim možemo da pobedimo bez upotrebe nasilja. To može biti alat koji će sebi doneti poraz, ali ljudi će uvek ići tamo gde su gurnuti do krajnjih granica i do te mere da ne znaju šta drugo da rade… Moć slika menja sve duhovne osnove i to me veoma pogađa.”
Kako postiže?
Tih, povučen, introvert, zastrašujuće hrabar i analitičan, glumac koji je umeo da pomera granice, krvari i pati ne bi li svoju ulogu gurao do neočekivanih granica – to je ukratko Danijel Dej Luis. U dokumentarnom filmu objavljenom pre tri godine, autori su predstavili još jednu stranu Dej Luisove ličnosti. Gluma i posvećenost glumačkom zanatu pomogli su mu da pobegne od porodičnog nasleđa koje mu je bilo preteško za nošenje kroz život i posao kojim se bavio. Između ostalog, bilo mu je teško da se nosi sa odbijanjem okoline zbog jevrejskog porekla majke. Zato se povlačio u osamu još kao dečak.
U jednom od segmenata Danijel Dej Luis govori o glumi i odgovara na večno pitanje kako radi i kako postiže čudesne rezultate. Dej Luis u filmu kaže:
„Pogrešno je što svi misle da je tu u pitanju mnogo kalkulisanja. Naravno da ne. Sve što treba da uradite je da postavite osnove što će dozvoliti mašti da se oslobodi. A, kada se oslobodi, nemate pojma šta će se dalje desiti.
Ono što mene najviše iscrpljuje je da ulazim i izlazim iz tog sveta kreacije i mašte u svet ’života’ koji pokušavam da razumem. Za mene je potpuno logično da ostanem u tom svetu imaginacije. U mom slučaju, izvan te logike stoji i veliko zadovoljstvo jer to je upravo mesto gde se nalazi posao.“
Danijel Dej Luis kad bira
Danijel Dej Luis je najpre odlučio da postane stolar, ali nije bio primljen na pripravnički. Ipak, godinama je vešt drvodelja i obućar.
Jedna od zanimljivijih Dej Luisovih epizoda u traganju za zanatima, bio je šegrtski posao kod obućara u Firenci. U to vreme Skorseze je radio na pripremi filma Bande Njujorka (2002) i sa Dikapriom je smišljao prevare kako bi ga vratio u Ameriku da prihvati ulogu Bila mesara.
Šest puta je nominovan za Oskara i svaki od tih filmova bili su nominovani za Oskara za najbolji film kao i njihovi reditelji. Tri Oskara su mu dodeljena.
Piter Džekson mu je ponudio ulogu Aragorna u Gospodarima. Odbio je.
Odbio je i glavnu ulogu u filmu Engleski pacijent (1996).
Odbio je glavnu ulogu u filmu Filadelfija (1993).
Mel Gibson ga je zvao za glavnu ulogu u filmu Stradanje Isusovo (2004). Nije bilo saradnje jer Danijel izgleda suviše evropski.
Odbio je ulogu u Čoveku od čelika (2013). Pripala je Raselu Krou.
Odbio ulogu u Solarisu Soderberga (2002) . Džordž Kluni je dobio ulogu.
Nije pristao ni na ulogu u jednom od Terminatora iz 2009.
Povlačio se da živi sam odvojen od porodice. Najveća glumačka inspiracija mu je Robert De Niro, ali i Meril Strip, Marlon Brando i Fil Dejvis. Bio je pasionirani ljubitelj serije Mad Man (2007)
Sve za profesiju
Iako se celu karijeru trudio da se krije od javnosti i da ne učestvuje u medijskim pričama, mnogo je anegdota sa snimanja koje fasciniraju filmski svet i bilo koga ko razume šta znači posvetiti se profesiji.
Za vreme snimanja Bande Njujorka, Dej Luis se razboleo i kaput koji je trebalo da nosi na snimanju bio je veoma tanak i bilo je hladno. Odbio je ponuđeni topli kaput kako bi mogli da nastave i kako mu se zdravlje ne bi pogoršalo. Ni pod kakvim nagovorom nije želeo da snima u punijem kaputu koji nije postojao u 19. veku. Svedoci kažu mu je očekivano bilo lošije i lekari koji su se uključili, prepisali su mu terapiju antibioticima.
Inače je u vreme pripreme za film neprestano govorio njujorškim akcentom zbog uloge.
Za istu ulogu učio je da oštri noževe i sa noževima je živeo neprestano ih oštreći. Slušao je i Eminema kako bi ušao u željeno mentalno stanje i podigao samopouzdanje koje je bilo odlika Bila mesara koga je igrao.
Da bi snimao Poslednjeg mohikanca, Dej Luis je šest meseci tranirao pet puta sedmično i živeo je u šumama Kanade gde je učio da dere životnje i da koristi pušku na kremen tešku pet i po kilograma. Nosio ju je svuda sa sobom, pa čak i na Božićnu večeru.
Prvi je Linkoln koji je dobio oskara, a mnogo ih je bilo za sve ove godine.
Snimio je dvadesetak filmova i od njega toliko. U aprilu puni 67 godina.
