Dok je pre 10 dana osvanula vest u srpskim medijima da je zrenjaninska agencija za prodaju nekretnina uvrstila u svoju ponudu palatu Dunđerski, iole zainteresovana javnost za kulturno nasleđe i očuvanje tradicije ovog naroda, ostala je zatečena. Ne samo jer se preko noći na društvnim mrežama dalo na znanje da se prodaje zdanje čija se vrednost ne može meriti samo u novcu, već i zato jer je poznato da su to isto zdanje, ceo kapital i poslovi porodice Dunđerski sticani mnogo duže i teže i to sa misijom industrijalaca i veleposednika.
Priča o sticanju imovine i vođenju biznisa porodice Dunđerski trajala je 200 godina i nije ostala samo na brojevima dvoraca, hektara i fabrika. Na više ćete mesta pronaći izvore u kojima istoričari i istraživači Dunđerske nazivaju srpskim Karingtonima ali sa daleko nesrećnijim krajem porodične sage.
Avram i ćup zlata
Zidanje imperije Dunđerskih započeo je Avram Dunđer (kasnije Dunđerski) koji je dobio prezime po zanatu kojim se bavio (dunđer, tesar) pošto se iz Hercegovine doselio u Austrougarsku, u okolinu Subotice. Bila je to polovina 18. veka.
Govorilo se da je bio vredan i sposoban da stekne imetak, kako piše Drago Delić u Portretima najvećih srpskih industrijalaca. Više je verzija kako se Avram Dunđer obogatio.
Po jednima je pronašao ćup sa zlatom radeći kod lokalnih gazda. Bilo je srećnika kojima se život u to vreme osmehnuo jer se na ovim prostorima uvek ’ratovalo i bežalo, a mnogima je bežanje bio put u jednom pravcu’, kako piše Delić.
Drugi za početni Avramov kapital ’krive’ bogatog Turčina koji je Avrama debelo častio dukatima jer ga je ovaj bezbedno preveo na bezbednu lokaciju.
Kako bilo, Avram je svojim sinovima nakon smrti ostavio imanje sa stokom od kojeg su svi mogli pristojno da žive.
Dunđerski bogatstvo počinje od najmlađeg
Bogatstvo, pa i slavu porodice Dunđerski počeo je da stiče najmlađi Avramov sin, Gedeon. Gedeon je u stvari osnivač poslovne imperije Duneđerskih. Po izvorima Delića, Gedeon je posle očeve smrti imanje proširio na najmanje 80 jutara zemlje, farme goveda i ovaca.
„Njegovi poslovni potezi su bili nesvakidašnji, hrabri i odvažni. Postao je veliki farmer i trgovac žitom, kožom, vunom. Novac je ulagao u proširenje poseda tako da je stekao oko dve hiljade jutara zemlje koju je za života podelio svojim sinovima, Aleksandru (Šandoru), Novaku i Lazaru“ piše Drago Delić u knjizi o srpskim industrijalcima.
Najmlađi Lazar je za razliku od starije braće imao predizetnički duh i nije se zadovoljio očevim nasleđem. Svedoci su govorili da je Lazar imao ’taj’ nagon da postane najveći i najbogatiji u celom regionu na samom izisaju 19. veka. I, postao je.
Lazar postavlja temelje moći
Lazar se školovao u Srbobranu, Karlovcima, Vrbasu, upisao je Pravni fakultet u Beču, ali ga je napustio zbog bolesti i posvetio se porodičnim poslovima. Oženio se rano kćerkom lokalnog paroha i dobio dva sina i tri kćerke. Jedna od njih, Lenka, ušla je u istoriju i kao velika muza pesnika Laze Kostića.
Za kratko vreme Lazar Dunđerski je kupio posed Crna Bara u Banatu, pivaru i fabriku ćilima u Bečkereku (Zrenjaninu), imanje u Čebu (Čelarevu) gde je 1892. otvorio fabriku piva i špiritusa. Osniva fabrike za preradu voća i mesa Kulpin i za izradu seruma Kamendin u Novom Sadu.
Otvara i fabriku ulja u Srbobranu i dva mlina u Novom Sadu i Inđiji.
Podigao je veliki broj poseda u Bačkoj i Banatu.
Imao je najveće farme svinja, goveda i ovaca, flotu od blizu 60 plovila na Dunavu, Tisi i Begeju za prevoz drveta, uglja, stoke, vune, kože, žita.
Obrađivao je i oko 42 hiljade jutara svoje i državne zemlje uzete u zakup.
Lazar Dunđerski je bio najveći veleposednik i trgovac hranom i stokom u Austrougarskoj svog doba i jedan od najvećih industrijalaca.
Sazidao je dvorce u Kulpinu i Čelarevu, a od prezimena Dunđerski sinonim za bogatstvo, moć i preduzetnički duh.
Lazar je zapošljavao više hiljada radnika u fabrikama, na imanjima i na farmama. Samo pivare u Zrenjaninu i Čelarevu bile su među najvećim u Austrougraskoj. Delić piše i da su bile opremljene najsavremenijim parnim mašinama i prvim električnim centralama što je uticalo na kapacitet proizvodnje. Samo fabrika tepiha Dunđerskih na platnom spisku imala je 300 zaposlenih.
Nije sve u sticanju kapitala
Što se karijere i vođenja poslova Lazara Dunđerskoj tiče, nije se sve završilo na sticanju kapitala.
Za njegovo ime vezano je osnivanje finansijskih institucija:
- Srpske banke u Budimpešti i Zagrebu čiji je bio većinski akcionar i predsednik,
- Prve štedionice u Srbobarnu,
- Centralnog kreditnog zavoda u Novom Sadu,
- Opšte privredne banke u Somboru.
Bio je veliki donator i dobrotvor po rečima Delića.
Poklanjao je novac da se podigne dom Srpskog pravoslavnog devojačkog vaspitališta u Budimpešti, pomagao je lečenje bolesnih, donirao novac Crvenom krstu u Srbiji i Crnoj Gori u Balkanskim ratovima, pomogao rad Matice srpske. Novcem Dunđerskih izgrađen je Internat za srpske devojke na školovanju u Budimpešti, Srpsko pozorište u Novom Sadu, Srpska ženska škola u Kulpinu.
Dunđerski i naslednik
Lazar Dunđerski je želeo da se održi porodično ime, imanja i fabrike i svi poslovi, pa je i mlađeg sina Gedeona poslao na školovanje da izučava prava. Uključivao ga je u sve što je radio i u njega je više verovao nego u starijeg Đorđa za koga se znalo da je voleo provod i udoban život.
Ipak, nakon očeve smrti, Đorđe se po pisanju istoričara ’smirio’ i pridružio bratu u vođenju poslova Dunđerskih. Teške prilike u Evropi pred početak svetskih ratova braću su navele da posvete pažnju održanju svega što su Dunđerski stekli. Ipak, nastavili su da šire posao.
Đorđe je bio jedan od osnivača Hipodroma, Novosadskog sajma, štamparskog preduzeća Grafika. Gedeon je pokrenuo fabrike aviona i motora u Rakovici. Proširili su poljoprivredna dobra, kupovali nova da bi nadokandili što im je oduzeo kralj u dva navrata, kako piše Delić.
Gedeon je bio i veoma društveno aktivan i predan, pa je tako bio i predsednik Matice srpske.
Što nije uzeo kralj uzeo je Tito
Ono što je usledilo bila je posledica političkih okolnosti teškog istorijskog perioda. Kralj Aleksandar Karađorđević je nakon poraza Austrougarske u Prvom svetskom ratu Dunđerskima 1919. oduzeo više hiljada jutara zemlje, ali im nije dirao fabrike i sve su radile do pred kraj Drugog svetkosg rata. „Kralj je lično dolazio kod Dunđerskih da im predstavi plan agrarne reforme i oni su rado pristali da daju značajan deo svoje zemlje ratnim veteranima i državi“, piše u Portretima najvećih srpskih industrijalaca.
„Ono što Dunđerskima nije uzeo Kralj, uzeo je Tito. Lazin sin Gedeon mlađi nije dočekao komunističku otimačinu. Umro je 1939. Đorđe jeste. Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu iz 1946. i Vrhovnog suda Vojvodine godinu kasnije, oduzeta je sva imovina njegova i Gedeonova, fabrike, palate, dvorci, zemlja, ergele konja, stoka. Đorđe Dunđerski je osuđen na seda meseci zatvora i prinudni rad uz obrazloženje da su fabrike Dunđerskih tokom rata radile za Nemce. Đorđe je osuđen za krivično delo ’privredne saradnje sa okupatorom’.
Većina fabrika, pivara i tepihara u Zrenjaninu su kasnije propale i otišle u stečaj, pivara u Čelarevu je u privatizaciji prodata Karlsbergu, prodata su poljoprivredna dobra, hoteli Sloboda i Vojvodina u Novom Sadu, a neke poslovne zgrade su i danas državne“ u jednom od završnih poglavlja o porodici Dunđerski, poslovnom primeru svog doba, piše istraživač i novinar Drago Delić.
Bogdanov testament nije ništa
Sin Lazarevog brata Aleksandra, bio je boem čuven po raskošnom životu, ali i najlepšem dvorcu u Vojvodini Fantast.
Važio je za uticajnog i kontraverznog poslovnog čoveka i političara. Nekoliko puta je uvećao očevo bogatstvo. Po njegovim rečima, ali i konačnoj odluci, bio je patriota i želeo je da pomogne svom narodu. Bogdanova konačna odluka je bila upisana u testament 1940. godine kojim svu svoju imovinu ostavlja na upravljanje Matici srpskoj radi ’formiranja poljoprivredne akademije na kojoj će fakultetsko obrazovanje sticati Srbi pravoslavne vere iz Banata, Bačke, Srema i Baranje.
„Međutim, testament za nove vlasti nije prestavljao ništa. Komunisti su Maticu optužili da je prihvatila zadužbinu ’srpskog izdajnika i mađarskog plaćenika, pa je Zadužbina Bogdana Dunđerskog oduzeta“, ostalo je zapisano u prvoj knjizi Drage Delića o najvećim srpskim industrijalcima.
