Glupost je neuništiva: 5 zakona ljudske gluposti

Niti je tajna niti novost da je glupost svuda. Ili kao što KUD Idijoti kažu, „neuništiva“.

Glupost ili odsustvo razuma, inteligencije, mudrosti, razumevanja. Postoji i neće se iskoreniti. Tako je bilo i biće.

Ovakve izjave se mogu potkrepiti razmišljanjima analitičara i filozofa još mnogo pre nego što je čovek počeo da meri vreme, a danas opstanku gluposti značajno pomažu mediji držeći joj i lopovske ako zatreba, samo da bude prisutna.

Karlo M. Cipola je bio ekonomista druge polovine prošlog veka, Italijan koji je profesorku karijeru završio na Berkliju. Bio je, kako kritičari pišu, ekspert za istoriju ekonomije, ali pre svega omiljen među kolegama i studentima. Od svega napisanog, zanimljiva su dva kratka eseja koja su nekoliko godina kružila stručnim krugovima, od kojih je jedan privukao posebnu pažnju i zaslužio veliko interesovanje, pa i izdanje (1976.). Tema je ljudska glupost.

Izdvajamo delove ovog eseja kojeg je Cipola krstio Osnovni zakon ljudske gluposti. Ideja autora bila je skrene pažnju na glupost kao veliku opasnost i upozorio je: “Glupa osoba je najopasnija vrsta osobe koja postoji“. Da bi izbegao bilo kakvu vrstu subjektivnosti, merne instrumente i koeficijente, pokušao je da definiše glupu osobu što objektivnije i napisao je:

„Glupa osoba je osoba koja nanosi štetu drugoj osobi ili grupi ljudi, a istovremeno ne ostvaruje profit za sebe“.

Kad glupost vlada

I, tu je problem kad je glupost u pitanju. Nije to što ona postoji, već što pravi štetu. Nije neobično da ljudi sa velikim egom, a tankim znanjem i sposobnostima, dođu do položaja moći i sa te pozicije donose strašne odluke i velike štete.

Cipola tvrdi da oni racionalni i inteligentni potcenjuju štetni uticaj glupih ljudi. „Glupi ljudi su opasni i fatalni između ostalog i zato što racionalni ljudi teško mogu da razumeju i zamisle glupo ponašanje, ne razumeju ga. Napad ih iznenadi čak i kad se očekuje i nije moguće organizovati odbranu“, objašnjava Cipola.

Glupo ponašanje ne sledi racionalnu logiku i to otežava bilo kakvo predviđanje. Šta će da uradi glup čovek, kada i kako, racionalnom je teško da predvidi. „I zato“, tvrdi Cipola, „nije neobično da se mnogi uvuku u razornu spiralu gluposti“. I tu nema kraja.

Zakoni gluposti

Po Cipoli, prvi zakon je:

Uvek i neizbežno svi potcenjuju broj glupana u opticaju.

(Zvuči nemilosrdno i možda trivijalno, ali neretko se dešava da neke osobe prvobitno procenimo kao inteligentne, a zatim se ispostavi da nisu. Isto tako, iz dana u dan, glupani maltretiraju ostale i to iznenada, neočekivano, na nezgodnim mestima, u nezgodnim trenucima).

Drugi zakon kaže:

Verovatnoća da određena osoba bude glupava je nezavisna od bilo koje karakteristike te osobe.

(Moje čvrsto ubeđenje, podržano godinama posmatranja i ekspermentisanja je da ljudi nisu jednaki, jedni su glupavi, drugi nisu, i ta razlika je određena prirodom, a ne kulturnim faktorima. Neka osoba je glupava na isti način na koji je druga crvenokosa. Pripadati grupi glupih je isto kao i pripadati određenoj krvnoj grupi.)

Treći zakon:

Glupava osoba je osoba koja izaziva gubitke drugom licu ili grupi, sebi ne pribavljajući nikakvu korist i čak i sama trpi gubitke.

(Kada se prvi put suoče sa ovim zakonom, racionalni ljudi instinktivno reaguju sa skepticizmom i nevericom. Inteligentna osoba može da razume akcije razbojnika koji nanosi štetu. On želi plus na svom računu, ali pošto nije dovoljno inteligentan da osmisli modele dobijanja plusa i da doprinese tvom plusu, on proizvodi tvoj minus svojim plusom. Sve je to loše, ali je racionalno i može se predvideti. U slučaju glupave osobe, sve navedeno nije moguće. Glupava osoba će te maltretirati bez razloga, plana i koristi.)

Četvrti zakon:

Oni koji nisu glupi konstantno zaboravljaju da se saradnja sa glupavim, u bilo kom trenutku, na bilo kom mestu i pod bilo kojim okolnostima, uvek ispostavi kao skupa greška.

Peti zakon:

Glupa osoba je najopasnija, opasnija je i od razbojnika.

I za kraj, sunovrat

A, posebno obratite pažnju na zaključak eseja jednog istoričara ekonomiste dvadesetog veka sa izraženim analitičkim duhom:

„U društvu koje se kreće nizbrdo udeo glupavih ljudi je još uvek jednak nekom broju (σ). Međutim, u preostalom stanovništvu se među onima na vlasti alarmantno uvećava broj razbojnika sa elementima gluposti uz zabrinjavajući porast bespomoćnih osoba među onima koji nisu na vlasti. Takva promena u sastavu stanovništva koje nije glupavo neminovno jača destruktivnu moć σ udela glupavih i povećava neizvesnost, a zemlja klizi u sunovrat.“