Prvo je bila pandemija. Onda je bio rat u Ukrajini. Sledeća bi mogla da bude klimatska kriza, piše Lari Eliot, urednik ekonomije u britanskom listu Guardian.
Prošlog ponedeljka svet je zabeležio najtopliji dan ikada. Ali je rekord trajao samo 24 sata pre nego što ga je potukao još vreli utorak. I dok temperatura nastavlja da se zagreva, globalna ekonomija nastavlja da se hladi.
Ekološka recesija
Nemačka je već u recesiji i čini se da mnoge druge razvijene zemlje – uključujući Veliku Britaniju – idu u tom pravcu. Oporavak Kine nakon izolacije je nestao, čini se da se američko tržište rada ‘hladi’ kao odgovor na više kamatne stope, piše Eliot.
Kombinacija slabe aktivnosti i sve većeg broja ekstremnih vremenskih pojava zabrinjava.
Američka ekonomija može tehnički da izbegne pad u recesiju, ali činjenica da su nedavni kanadski šumski požari doveli do toga da se Njujork uguši u štetnom narandžastom smogu govori o planeti koja ide ka katastrofalnom padu. U izvesnom smislu, prava recesija je ona ekološka.
Generalno, vlade se fokusiraju na budućnost planete kada smatraju da nemaju o čemu više da brinu. Recesije – pa čak i pretnja od recesije – utiču na to da se kreatori politike fokusiraju na kratkoročne ciljeve.
Međutim, sada se pojavljuju strahovi u vezi sa troškovima prelaska na čistiju ekonomiju sa manje ugljenika, posebno za one koji su najmanje sposobni da ih podnesu. Posebno kada je cena visoka, a okončanje zavisnosti od klasičnih energenata teško.
U sadašnjim okolnostima, političari misle da imaju hitnije stvari. Akcije za rešavanje klimatske vanredne situacije mogu se odložiti do nekog drugog dana kada će nauka i tržište doći do rešenja koje će nam omogućiti da konzumiramo onoliko koliko želimo, bez uništavanja planete.
Potrebna nova ekonomija
Kao primer toga da političari imaju hitnije stvari, Eliot pominje britanskog premijera Rišija Sunaka koji je odustao od vladinog obećanja od 11,6 milijardi funti da pomogne siromašnim zemljama da se izbore sa klimatskim promenama.
Ali kako piše urednik Guardiana, nisu samo političari krivi. On navodi fudbalske timove koje sponzorišu “interesi za fosilna goriva”. Ne samo fudbal. Aktielni Tour De France, ragbi, atletika, i drugi sportovi dugo zavise od velikodušnosti promotera ovih energenata. Međutim, navijačima to ne smeta, primećuje Eliot.
Kada je Velika Britanija u pitanju, postoje predlozi kako bi vlada mogla da ubrza zelenu tranziciju, a svi oni nailaze na isti odgovor: da su planovi nedostupni, neodgovorni i da su stvar fantazije.
U stvari, pravi “ljubitelji fantazije” su oni koji se drže uverenja da možemo da nastavimo da iskorišćavamo svet prirode da bismo zadovoljili svoje želje. Ako je to ono o čemu su radi kada je ekonomija u pitanju, onda nam je preko potrebna nova ekonomija, zaključuje Eliot.
