Hana Arent je (1906-1975), kako pišu dobri poznavaoci njenih ideja, opasna po one koji ne žele da ugroze svoja uverenja. Ako želite da se bavite njenim idejama i da je razumete, prisiljeni ste da razmišljate bez oslonca ili ’gelendera’ što su već utvrđene fraze, ideje i koncepti.
Hana Arent je dala veliki doprinos ljudskoj misli i teorijama koje su se bavile ljudskim postupcima, zlom, totalitarizmom, masama, radu. Na mnoga pitanja je dala odgovore i njene su ideje sve popularnije u novom milijenijumu.
Šta nas čini ljudima?
Pored ideje da je „neophodno da razumemo izbore koje prave ’obični ljudi’“ i ’samoubilačko bekstvo od stvarnosti’ kao strategiju totalne dominacije kako bi veliki broj ljudi bio spreman da se saglasi sa režimskim zločinima’ Hana Arent se bavila i politikom, revolucijama, režimima, moralnim utvrđenjima i dilemama.
Njeno iskustvo Jevrejke dolaskom nacista na vlast, izbeglištvo, pa i logor i život u Americi, izuzetno obrazovanje i britka misao pokrenuli su je na kritiku čoveka i sveta, ali i potrebu da razume sve što je ljudsko.
Širu javnost je privukla tekstovima o suđenju ozloglašenom Adolfu Ajhmanu u Jerusalimu šezdesetih prošlog veka. Otuda njen koncept banalnosti zla, viđenja čoveka svedenog na alat otcepljenog od svoje ljudskosti u vreme nacističke Nemačke. Hanu Arent je zanimao čovek kao misleće biće kao i kompleksan svet i odnosi.
„Šta nas čini ljudskim bićima? Kako je naša ljudskost povezana je sa radom koji obavljamo svakog dana? Postoji li rad koji promoviše našu ljudskost i rad koji je degradira? Kako možemo razlikovati jedan od drugog?“, pitanja su kojima se Hana Arent između ostalih bavila.
Hana Arent o arenama života
Ljudski život je podeljen na tri arene kako piše Hana Arent u Conditio Humana. To su zapravo tri vrste rada koje čovek obavlja tokom života.
„Ako pogledamo rad koji ljudi obavljaju, možemo jasno identifikovati tri različite vrste. Ove različite vrste rada takođe imaju vrlo različite efekte na našu ljudskost.
Prvo dolazi ono što ona naziva ’rad’. Rad je posao koji obavljamo kako bismo preživeli. Pranje veša, na primer, ili kuvanje ili kupovina. Ako bolje razmislimo, brzo postaje jasno da nikada ne prestaje. Možete robovati ceo dan samo pranjem stvari, kupovinom, kuvanjem i čišćenjem kuće, ali sledećeg dana, ili sledeće nedelje, moraćete ponovo obaviti iste poslove. Rad održava život, ali ne proizvodi nikakav rezultat van toga. Ništa ne ostaje od jednom čiste kuće nakon što ponovo postane prljava. I ako je ponovo očistite (kao što morate) nedelju dana kasnije, izgledaće prljava ponovo. Rad ove vrste jedva unapređuje ljudske kvalitete. To je robovanje, kao što to životinja čini, i ne donosi plodove dugoročno osim preživljavanja.“
Stvaranje, kreiranje, nasleđe
Sledeći rad je ’stvaranje’. Reč se ponekad koristi da se opišu stvari, proizvodi, dela umetnosti, životni rad, sakupljena dela pisca. Rad kao stvaranje je proces koji kulminira u delu, rezultatu, nečemu opipljivom, nečemu što će trajati. Ovaj rad stvara vrednost izvan pukog preživljavanja. Takođe, ovakav rad stvara nasleđe. Nešto što će se preneti sledećoj generaciji – drevni hramovi, crkve, statue, slike, knjige, pesme, simfonije. Kulturno nasleđe čovečanstva je proizvod rada kao stvaranja.
U ovom društvu, stvaranje je ugroženo od strane rada. Svet koji želi brzo i jeftino da konzumira stvari favorizuje rad nad onim stvaralačkim. Zašto činiti stvari trajnim?
Kapitalizam nagrađuje upotrebljivost. Kupi frižider i baci ga kad istekne garancija. Kupi telefon i baci ga kad izađe novi model. Tako se stvaralački rad na pravljenju frižidera ili telefona degradira u rad, pošto plodovi gube trajnost. Za Hanu Arent, trajnost je neprijatelj konzumerizma. Da bi se održala ekonomija, stvaranje i kreacija moraju biti pretvoreni u rad. Umetnici i zanatlije se moraju preobratiti u radnike, robove koji stvaraju upotrebljive predmete u beskrajnom ciklusu proizvodnje i uništavanja.
Ali uprkos razlikama, i stvaralački rad i rad su ukorenjeni u istoj potrebi za preživljavanjem. Arhitekta koji gradi kuću radi iz nužnosti baš kao što to radi neko ko samo čisti tu kuću kao radnik. Ni jedan ni drugi nisu slobodni jer nemaju izbor osim da rade ono što rade.
Sloboda se izražava samo u trećoj vrsti aktivnosti, koju Hana Arent naziva ’akcija’.
Akcija je danas luksuz
Akcija znači biti deo arene, deo političkog procesa kada osećate da niste samo glas koji se čuje već koji se i uvažava. Za Hanu Arent, akcija znači započeti nešto novo, stvoriti nešto ne kao odgovor na nužnost, već samo iz želje da se stvore nove stvari i da se one stave u svet da ih svi vide. Akcija je stoga izraz slobode. ’I pošto sam slobodan da biram kako ću delovati, kada izaberem jedan kurs akcije, ovaj izbor izražava ko sam ja: moje prioritete i šta je meni važno’.
Pogledajte svet oko sebe, poziva Hana Arent. Kako ovaj svet favorizuje rad nad stvaranjem, takođe nudi sve manje prilika za slobodno, kreativno delovanje. Izražavanje sopstvene kreativnosti postalo je luksuz koji samo retki mogu da priušte. ’Danas naši izbori često diktiraju običaji, reklame, zakoni, politička korektnost ili cenzura’, rekla bi Hana Arent.
„Mi smo na korak da izgubimo ono što nas čini ljudima“, kaže Hana Arent,“ našu slobodu da se izrazimo. Na korak smo da se naviknemo na to da smo manje od ljudi, manje nego što bi trebalo da budemo. Navikavamo se da budemo masa, radna snaga, ljudski resursi, stvari.“
