Pre 120 godina, sredinom juna, Henri Ford (1863-1947) i još 12 uspešnih Amerikanaca uložili su 28 hiljada dolara (što bi danas iznosilo nešto manje od milion) i osnovali Ford Motor Company. Mesec dana kasnije prodali su prvi automobil i Ford istorija je počela.
Henri Ford za početnike
Henri Ford je odmah po osnivanju kompanije u vlasništvu imao 25,5% deonica. Nakon tri godine postao je predsednik i većinski vlasnik, da bi 15 godina kasnije sa ženom i sinom postao jedini vlasnik (1919). Za tadašnjih 105.820,894 dolara otkupio je udeo manjinskih deoničara.
Ovaj put je počeo od šegrtovanja u maloj firmi gde je kao dečak pravio ventile i sam konstruisao svoju parnu mašinu. Svoj prvi jednocilindrični benzinski motor sa unutrašnjim sagorevanjem Ford je sastavio na drvenom kuhinjskom stolu u kući u Detroitu. Prvi kvadricikl završio je sa pune 33 godine. Bio je zaposlen i kao glavni inženjer u Edisonovoj kompaniji Illuminating Company. Dvojica biznismena bili su prijatelji do kraja života i jedan drugom podrška.
U svojoj 64-oj godini Ford je prodao 15-milioniti automobil Model T. Istog dana kompanija je objavila da počinje sa proizvodnjom A Modela što je bila velika prekretnica u proizvodnji. Zbog toga je fabrika Highland Park bila zatvorena šest meseci jer je za potrebe proizvodnje novog modela bila neophodna celokupna adaptacija mašina i opreme. Bilo je vreme za promene, a prvi pokazatelj je bio pad prodaje automobila Ford T.
Kompaniju Ford je zatekla i velika berzanska kriza 1929. Naredne tri godine otpušteno je pola zaposlenih. Celu Fordovu karijeru i rast kompanije pratili su i medijski članci, tužbe i suđenja, konflikti sa radnicima. Kako to istorija uči, sve su ovo manje-više redovne prateće pojave i scenarija za poslovnu i vizionarsku priču kakva je Fordova.
Istorijsko lukavstvo
Kao dokaz da su sve velike karijere potpomognute i malim i velikim lukavstvima njihovih glavnih likova, u dokumentaciji postoji podatak da je Henri Ford iste godine kada je postao apsolutni vlasnik Ford-a objavio da osniva konkurentsku firmu. Razglasio je da će početi proizvodnju manjeg T Modela koji će se prodavati za 250-300 dolara. Ovo je bila velika vest za medije, ali još veća za preostalih sedam deoničara. Iz straha i ’preventive’ od drastičnog pada vrednosti deonica, prodali su ih. Fordovim agentima, a kome drugo. Tako je gospodin Henri Ford postao jedini vlasnik.
Te iste 1919. Ford je vreme provodio i na sudu. Tužio je Chicago Tribune za uvrede i klevetu. Očigledno ne tako omiljen medijskom svetu, Henri Ford je nazivan ’neukim idealistom’ i ’anarhističkim neprijateljem nacije’. Dok je trajalo suđenje i Ford odgovarao na pitanja advokata i sudija, štampa ga je dodatno ismevala zbog ’nedostatka istorijskog obrazovanja’ i ’neartikulisanog ponašanja na klupi za svedoke’.
Takav je iz perspektive medija bio veliki Henri Ford.
Osigurati uspeh
Uzeli u obzir ili ne Fordovu istrajnost i viziju, opčinjenost mehanikom i novcem, velikom industrijalcu se ne može osporiti gigantska uloga u istoriji proizvodnje automobila i razvoju biznisa.
Dokumenti kažu da je bio izrazito loš đak i da je formalno obrazovanje završio sa minimalnim znanjem čitanja i pisanja. Ali, zato je rado kao dečak radio kao čistač cipela i s velikom ljubavlju je popravljao alat na očevom imanju. Princip rada mašina bila je njegova opsesija, pa je vremenom postao veliki majstor. Od majstora Henri Ford je prerastao u kralja automobila.
Jednom je, kako se može pronaći u Fordovim biografijama, dao savet svom sinu koga je spremao za predsedničku poziciju u kompaniji:
„Nemoj nikada da puštaš da ljudi čekaju na tebe. To će ti osigurati uspeh.“
„Ali, tata, pa ti uvek puštaš ljude da te čekaju“, začuđeno je rekao sin, a otac je istog trena odgovorio:
„Jeste, sine, ali to znači da sam već osigurao sebi uspeh.“
Henri Ford i potrebne tri stvari
U jednom od intervjua Henri Ford je pričao o velikom uspehu. Na pitanje novinara šta je po njegovom mišljenju potrebno za takav uspeh, Ford je rekao:
„Tri stvari, a to su: sreća, sreća i opet sreća.“
Često je u razgovorima o novcu i bogatstvu pominjao svoju ženu pogotovo kada se priča o zaslugama za stečeno bogatstvo.
„Samo svojoj ženi treba da zahvalim što sam bogat. Hteo sam bezuslovno da zaradim više nego što moja žena može da potroši“, govorio je.
Često su ga znatiželjnici pitali i šta bi radio kada bi izgubio novac i posao. Jednom prilikom je ovako odgovorio:
„Razmišljao bih o nekoj drugoj osnovnoj potrebi svih ljudi i zadovoljavao bih tu potrebu jeftinije i efikasnije nego bilo ko drugi. Za pet godina bih opet bio multimilioner.“
Preporuka ’Ford’
U antologiji anegdota o poznatim ličnostima Zlatni prah, autor je izdvojio anegdotu iz života Henrija Forda, pionira automobilske industrije.
„Vozeći se u svom malom automobilu, Henri Ford je sustigao drugo vozilo marke Ford koje je bilo oštećeno. Ponudio je vozaču delove koji su mu nedostajali, a koje je Ford imao kod sebe. Kvar je bio otklonjen.
Vlasnik je zahvalio Fordu i ponudio nagradu. Veliki industrijalac je odbio kroz osmeh:
„Ne, ne, hvala, ne treba mi novac. Živim vrlo dobro“, odgovorio je.
„U to ne verujem gospodine“ usledio je komentar vozača „inače biste kupili sebi automobil kao što je Ford.“
Danas su u kompaniji Ford Motor Company u bordu direktora tri ’Forda’ – jedan je izvršni direktor, a jedan se čak zove po svom pretku osnivaču (Henri Ford III). Ostvarili su prihod od oko 150 milijardi dolara. Da li bi otac svih ’Fordova’ danas bio zadovoljan?
