Ovako je Bertrand Rasel (1872-1970) jedan od izazovnijih mislilaca dvadesetog veka pisao o ljudskoj sreći i nesreći, situacijama koje svakoga snađu – kada je nevolja i stvari krenu rđavim putem. Pisao je i učio ovako:
„Čak i u najsrećnijim životima ima vremena kad stvari idu rđavo.
Izuzev neženja, ima malo ljudi koji se nisu posvađali sa svojim ženama.
Malo roditelja nije otrpelo velike strepnje zbog dečjih oboljenja.
Malo poslovnih ljudi je izmaklo finansijskim neprilikama.
Malo stručnih ljudi se nije našlo oči u oči sa propašću.“
Da nevolja ne ovlada
U kriznim i teškim trenucima Rasel je uvek pozivao da se čovek okrene sadržajima koji su izvan uzroka nevolje.
„U takvim trenucima, sposobnost da se interesujemo za nešto izvan uzroka naše nevolje, ogromna je blagodet. U takvom slučaju, kad uprkos zebnje ništa drugo u tom času ne bi umeo da učini, neki čovek će se setiti da odigra partiju šaha, drugi će čitati detektivske romane, treći će se udubiti u popularisanu astronomiju, a četvrti će se utešiti čitanjem o iskopinama i haldejskom Uru. Sva četvorica će razumno postupiti, dok čovek koji ne učini ništa da razveje svoje misli i dozvoli da nevolja potpuno ovlada njime, radi nerazumno i sam sebe čini nesposobnim da se uhvati u koštac sa nevoljom kad dođe čas akcije“, napisao je Rasel u Osvajanju sreće.
Kako protiv tuge?
Tuga je neizbežna kada dođu dani nevolje, problemi, padovi. Kako se nositi sa tugom?
„Ni za koga neće biti dobro ako dopustimo da nas proguta tuga. Tuga je neizbežna i mora se očekivati, ali sve što se može učiniti, to je da se ona umanji. Čista je sentimentalnost težiti, kao što neki čine, da se čaša nesreće ispije do dna. Dabogme, time neću da poričem da nekoga tuga ne može da slomi, ali tvrdim da bi svaki čovek morao da učini krajnji napor da izbegne takvu sudbinu i treba da traži zabavu, ma kako beznačajna bila, izuzev jedino da ne bude štetna i ponižavajuća.
U ono što ja smatram štetnim i ponižavajućim ubrajam tako nešto kao što je pijanstvo, opojne droge, čija je namena da unište misao bar za neko vreme. Pravi put nije u uništenju misli nego da je (tugu) sprovedemo drugim stazama, ili bar stazom što udaljenijom od trenutne nesreće. Teško je to izvesti ako je život dotle bio skoncentrisan na vrlo mali broj interesovanja koja su sad zasićena tugom.
Da se dobro podnese tuga ako naiđe, mudro je još u srećnijim vremenima odnegovati neka šira interesovanja za stvari, tako da misao može da nađe neko spremno i tugom nezahvaćeno mesto koje zahteva drugačija razmišljanja i druge emocije nego što su ove zbog kojih se sadašnjost teško podnosi.
Čovek odmerene vitalnosti i poleta prebrodiće posle svakog udarca sve nevolje pojavom novog interesovania za život i svet koje ne sme da usitni toliko da jedan udarac postane sudbonosan.
Dozvoliti da vas porazi jedan slom ili čak više njih, nije stvar kojoj se valja diviti kao primeru osetljivosti, no nešto što treba žaliti kao dokaz odsustva vitalnosti. Sve naše ljubavi u krilu su smrti koja ih u svakom trenutku može da pokosi. Zato je potrebno da naši životi ne budu suženi u naponu do te mere da čitav smisao i cilj našeg života ostane na milost i nemilost slučaju.
Iz svih ovih razloga čovek koji traži sreću u životu mudro će učiniti ako svoju pažnju usredsredi na izvestan broj sporednih interesovanja kao dodatak onim kičmenim interesovanjima na kojima se zasniva njegov život“, saveti su Bertranda Rasela.
Kad bi Rasel imao moć
“…Kad bih imao moć da organizujem obrazovanje kakvo bih ja želeo, ja bih pokušao da zamenim stare ortodoksne religije koje imaju privlačnu snagu na vrlo mali broj mladića, a i ti su, po pravilu, najmanje inteligentni i najzatucaniji nečim što bi se jedva moglo nazvati religijom, pošto bi bilo samo ukazivanje na izvesne dobro utvrđene činjenice.
Ja bih želeo da omladina postane najživlje svesna prošlosti, živo shvatajući da će čovekova
budućnost po svima znacima bita nesravnjeno duža nego što je njegova prošlost, duboko svesna sićušnosti ove planete na kojoj živimo i činjenice da je život na ovoj planeti samo privremena
slučajnost. A, u isto vreme s ovim činjenicama, čija namena je da podvuku beznačajnost jedinke, izneo bih sasvim drugi sklop činjenica s namerom da učine utisak na razum mladih o veličini na koju je jedinka sposobna i na saznanje da kroz sve dubine zvezdanog prostora ništa nama nije poznato što bi bilo veće vrednosti od toga“, pisao je Rasel.
Kad bi čovek shvatio
Čovek koji je jednom shvatio, ma koliko trenutno i ma koliko kratko, šta čini dušu velikom, ne može više biti srećan ako se izgubi u sitničavostima, sebičnostima, tričavim neprilikama i u strepnji od sudbine koja ga čeka, učio je veliki britanski mislilac i otkrio kako čovek velike duše postaje srećan:
„Čovek sposoban da bude čovek velike duše, otvoriće širom prozore svog razuma, puštajući da kroza nj slobodno struje svi vetrovi sa svih strana vasione.
Sagledaće sebe i život i svet istinski onako kako je to u ljudskim granicama mogućno. Shvatiće kratkoću i majušnost čovečjeg života i razumeće takođe da su u razumu jedinke skoncentrisane sve one vrednosti koje sadržava poznata vasiona. I onda će uvideti da čovek u čijoj se misli ogleda svet, postaje u izvesnom smislu toliko velik, koliko je velik i svet.
Oslobođenjem od straha koji obuzima roba svakodnevnosti, on će osetiti veliku radost i kroz sve promenljivosti svog spoljašnjeg života, u dubini svog bića, on će ostati srećan čovek.“
