U jednoj kancelariji dogodila se sledeća situacija. Usplahirena koleginica je utrčala govoreći gotovo kroz suze : ‒ Stvarno ne mogu više, stvarno ne mogu više… po stoti put uradim kako mi je rečeno i opet je ispalo kako radim pogrešno! A četvoro koleginica i kolega prilazi da je teši i svi kao po komandi izvlače iz svojih „štekova“ one jedva vidljive čarobne tabletice uz koje reči utehe uopšte nisu potrebne.
Stvarno mislite da se ovo dogodilo samo jednom, u samo jednoj kancelariji?!
Bez obzira na to kog su pola, zaposleni i njihovi nadređeni vrlo često se ne razumeju. Nekad zato što nedovoljno slušaju jedni druge, a često i zato što informacije koje razmenjuju nisu dovoljno jasne i precizno definisane.
Neki će reći : ‒ Na posao ionako idem samo radi plate. Drugi će, pak, biti skloniji tezi da je „ceo svet poludeo“ i da tu nema šta da se priča. Može se često podleći i glasinama kako je osoba dospela na rukovodeću poziciju zahvaljujući politici ili „svojim dugim nogama“, pa eto novog razloga da je ne volimo.
Ipak, okolnosti su takve kakve jesu, pa ako hoćemo da sačuvamo živce, možemo uz malo truda da učinimo da nam radno vreme, gde provodimo bar polovinu svog budnog dnevnog stanja, prođe kvalitetnije i bez sredstava za smirenje.
Pre nego što uopšte počnemo da se bavimo temom, valjalo bi da se sa sobom dogovorimo da nije poenta u traženju krivca i optuživanju sebe ili druge strane, jer najlakše je reći : ‒ On je lud. ‒ ili : ‒ Ja sam glup. Nažalost, time se ništa neće popraviti. Potrebno je da nepristrasno sagledamo problematiku i otkrijemo koja su to ponašanja i sa naše i sa druge strane koja dovode do nerazumevanja. Sledeći korak je da pokušamo da ta ponašanja usaglasimo.
Da li se slušamo?
Ljudi obično više vole da budu slušani, nego da sami slušaju, pa kad nam neko nešto govori, mi jedva čekamo da udahne vazduh da mu uskočimo u reč. To nam donekle ometa koncentrisanje na ono što naš sagovornik priča. S druge strane, i on oseća isto – čeka svoj red da nešto kaže. I dok razmišljamo o onome što ćemo mi reći – propuštamo mogućnost da detaljno provučemo kroz sopstveno razumevanje ono što naš sagovornik govori. Isto je i u obrnutom smeru – i eto jednog od mogućih razloga što nismo razumeli šta je šef od nas tražio, ili što on nije razumeo na koji način ćemo zadatak da obavimo.
Nije nam lako ni kada naš sagovornik priča sporo, pa čak ni prosečnom brzinom, a posebno ako govori suvišne reči. Prosečan tempo govora je 100 do 140, a mogućnost slušanja čak 600 reči u minuti. Tako slušaocu ostaje mnogo vremena za sopstvene misli, a ako je ono što sagovornik govori dosadno ili procenimo da nam je beskorisno – šanse da ga pratimo i razumemo dodatno se smanjuju.
Za početak, možemo da uvežbamo kako da mi pravilno slušamo i razumemo sagovornika. Postoji mogućnost da time pozitivno utičemo i na njega – da shvati da treba da nam uzvrati na isti način (ovo se ne dešava pod obavezno, ali postoji način da mu na to kasnije ukažemo, a da se ne naljuti).
Kad osoba pored nas govori, trebalo bi samo da se koncentrišemo na informacije koje nam saopštava, a to bismo mogli i da joj stavimo do znanja tako što ćemo klimnuti glavom u znak razumevanja. U tome će nas ometati naša potreba da pretpostavimo šta će sledeće reći, da razmišljamo o svojoj sledećoj „primedbi“, da sudimo o onome što govori, pa bi valjalo da se odupremo želji da je prekinemo.
Da bi nam bila što jasnija suština, bilo bi dobro da tražimo dodatne informacije u vezi sa onim o čemu naš sagovornik priča. Tako ćemo dodatno staviti do znanja da nam je razgovor važan i da želimo što bolje da razumemo.
Tokom razgovora, dobro bi bilo da povremeno ponovimo svojim rečima ono što smo čuli, trudeći se da osim sadržaja prenesemo i stav: „Ako sam dobro razumeo/razumela, Vi smatrate da…“ Ako se ne složi, zamolićemo da objasni, a zatim mi možemo ponovo da parafraziramo ono što smo čuli.
Da bismo bili što sigurniji da li se razumemo, možemo da potražimo kod sagovornika znake koji na to ukazuju, poput njegovih konstatacija: „Upravo sam na to mislio“ i slično.
Ovaj model može nam pomoći i kada naš šef možda ne ume pravilno da artikuliše zadatak (ima i takvih slučajeva – ne razmišljajmo sada o tome „ko ga je na tu poziciju doveo“). Svojim pitanjima dovešćemo ga do toga da i nama i sebi razjasni šta je tačno hteo, a svojim govorom tela pokazaćemo mu dodatno da smo zainteresovani za temu i da nam je fokus upravo na što boljem obavljanju radnog zadatka.
Šta ne treba da radimo?
Bez obzira na to da li je u pitanju razgovor sa šefom ili sa prijateljima, poznanicima, rođacima, postoje neki potezi koji nisu preporučljivi – osim ako Vam cilj nije upravo da iznervirate sagovornika.
Dok druga osoba govori, ne bi trebalo da se namećemo kako bismo preuzeli kontrolu nad tokom razgovora – pustimo je da ispriča sve što želi, jer razgovor obično nije nadmetanje.
Dok neko govori, trebalo bi da izbegnemo poriv da se u svojim mislima bavimo njegovim cipelama, frizurom, a ne da na osnovu pojedinačnih reči i pokreta „procenjujemo kakva je osoba“. Valjalo bi da se dominantno koncentrišemo na poruku koju želi da nam prenese.
Ako nam se ne dopada to što čujemo, ne moramo da krenemo sa optužbama kako je u pitanju „atak na našu ličnost“, niti da koristimo terminologiju kojom ćemo poniziti drugu osobu. Naravno, ako se osećamo ugroženim, ne treba to da prećutimo, već da kažemo kako se osećamo, ali bez agresije i vređanja, a posebno ako je u pitanju komunikacija u radnom okruženju.
Ljudi ne vole moralisanje, često imaju potrebu da se povere ako su uradili nešto što se kosi sa ustaljenim normama, ali nikako ne očekuju pridiku s druge strane. U tim situacijama nije preporučljivo odmah krenuti sa savetovanjem i podučavanjem, kao da jedino mi znamo šta je najbolje. Kad je posao u pitanju, dopustimo sagovorniku (bez obzira na naše uloge) da izloži svoje mišljenje ili zahtev, a ako vidimo da mu ide teško, potpitanjima mu možemo u tome pomoći.
Uobičajeno je u žustrim diskusijama između kolega ili zaposlenih i rokovodilaca, da se u nedostatku drugih argumenata jedna strana „hvata“ za sitne greške u akcentu, u pogrešnom terminu, kako bi napala sagovorika. Često se može čuti i „postavljanje dijagnoza“, iako nismo za to kompetentni ni školovani, a posebno je uočljivo osvrtanje na nečije pretpostavljeno psihološko stanje.
Preterano pričanje o sebi takođe će odbiti sagovornika – ne moramo na svaku njegovu misao da se nadovezujemo sopstvenim primerom. Dovoljno će biti da se fokusiramo na njegovu situaciju/primer/iskaz i da jasno stavimo do znanja, kako verbalno, tako i govorom tela, da nas to o čemu govori interesuje. Tako će osoba sa kojom pričamo znati da je uvažavamo, pa će imati potrebu da nam takvo ponašanje uzvrati, čak i ako možda nije imala takvu nameru.
Ne, ne, nije reč o „podilaženju“
Možete sada reći : ‒ Ma na pamet mi ne pada da se toliko bakćem običnom razmenom informacija na poslu. I to je u redu ako se tamo osećate dobro, i ako se ostali zbog Vas ne osećaju loše.
Možete, naravno, reći i : ‒ Ma baš me briga ‒ i praviti se da je zaista tako, ali želudac nas obično brzo razuveri.
Ostaje i mogućnost : ‒ Posvađaću se, pa kud puklo da puklo ‒ jedino što se tu ne zna unapred preko čijih će leđa da „pukne“.
To što ćemo se fokusirati na slušanje i razumevanje sagovornika, i „priskočiti u pomoć“ ukoliko ne ume da se iskaže, ne znači da „podilazimo“ svom nadređenom ili sagovorniku, već da olakšavamo sebi razumevanje onoga što treba da uradimo, kako ne bismo kasnije došli u situaciju iz kancelarije sa početka priče.
„Podilaženje“ nikad ne donosi dobro na duge staze, kako zaposlenima tako ni preduzeću, jer zaposleni koji nemaju samopouzdanje da iskažu svoj stav o temi koja se tiče i njih samih, obično nemaju ni znanje kojim bi svoj stav potkrepili, pa kvalitetnom poslodavcu nisu ni potrebni. A ako je poslodavac taj koji želi samo zaposlene koji će klimati glavom i odobravati i skrušeno gledati u zemlju čekajući kraj radnog vremena – razmislite da li je to radno okruženje dovoljno dobro za Vas jer život ne stoji, a mogućnosti za razvoj Vas neće večno čekati.