Henri Čarls Bukovski (1920-1994) je veliko ime književnosti. Bio je bitnik u pisanim rečima, navikama i stilu života. Bio je direktan, surov, vulgaran, kritičan i neuspešan kada je trebalo da se prilagodi pravilima i standardima. Živeo je po svome uz obavezno piće (Californian Burgundy i pivo). Pri svemu tome je ostao i kada je posle predesete postao izuzetno poznat i plaćen. Izdavaču koji je u njemu prepoznao velikog pisca i ponudio mu prvi veći novac za život, napisao je pismo zahvalnosti koje je ušlo u istoriju.
Život beskućnika, neradnika na ivici egzistencije nije neobičan za stvaraoce kova kakvog je bio Bukovski. Nije želeo, a verovatno nije ni umeo da pravi kompromise kako bi se zaradio da plati račune i kupi hranu. Nije se ni bavio takvim temama i nije mu bilo bitno što radi kao vozač kamiona ili 12 godina kao službenik u pošti ili uopšte ne radi već sedi u četiri zida i razmišlja kako da plati stanarinu.
Iz prirodnog nagona
Iako možda niste ljubitelj poezije i proze velikog Bukovskog, nekoliko detalja iz njegovog života će vas sigurno uveriti u njegovu originalnost i talenat. Bio je neverovatno istrajan u tome da ga vodi unutrašnji instinkt, osećaj koji svako ima, za koji je govorio da je nepogrešiv.
„Sve što radimo radimo iz prirodnog nagona. Čak ni ne znamo zašto radimo to što radimo. Kada čovek na nečemu insistira, kada stremi ka bilo čemu, gura, juri, to je destruktivno. Ne verujem u kontrolu, u studije, u učenje“, u intervjuu Elisi Leoneli 1981. rekao je Čarls Bukovski.
Počeo je da piše sa 13, dobar deo detinjstva proveo je u bolnici zbog problema sa kožom zbog dijagnoze acne vulgaris. Rekao je da ga ja otac, cenjeno vojno lice, prebijao zbog pesama koje je pisao, napustio je kuću, smucao se, napustio školu, propio se i živeo na ulici. Bukovskog je slava kasno ’stigla’ i to na velika zvona i to iz Evrope koja je imala više sluha za njegove redove.
Posao ’od 9 do 5’
Ipak, Bukovskog nisu nikada brinuli besparica, čirevi, problemi sa želucem, žene koje su dolazile i odlazile. Znao je da će sve doći na svoje mesto ako je iskren sa sobom i svetom oko sebe. A najiskrenije što je rekao je da je ljudskost ta koja ga najviše brine, ne mačke i drveće ili život. Nije verovao da će ljudska rasa biti bolja. Brinulo ga je čovečanstvo koje je propalo i propada istim ’glupim putem neznanja’ kako je sam rekao italijanskoj novinarki u intervjuu iz 1981.
Dugo je radio poslove koji su mu po njegovim rečima ’isisavali dušu’. Da bi konačno mogao da živi samo od pisanja pomogao mu je izdavač Black Sparrow Press. Tada je Bukovski imao 49 godina i kao pisac bio je poznat uskom krugu publike koja je pratila andergraund književna izdanja. Od Džona Martina je dobio ponudu da ga svakog meseca stipendiraju sa 100 dolara kako ne bi morao da radi poštanske poslove. Dve godine nakon prve dobijene stipendije, objavljen je i roman Pošta.
Kao zreo muškarac, pisac i alkoholičar, Bukovskom su se otvorila vrata udobnog života, kuće u San Pedru i crnog BMW-a. Suštinski se ništa u njegovom životnom stilu nije promenilo osim što je pisanje postalo njegov posao. Bukovski je nastavio, kako je rekao, da ’plete mrežu kao pauk’ jer je to sve što je mogao da radi.
Pismo zahvalnosti
Pismo koje je Bukovski napisao Džonu Martinu iz izdavačke kuće Black Sparrow Press i koji mu je praktično omogućio da prestane da radi od devet do pet, bilo je pismo zahvalnosti. Ono jeste na adresu izdavača stiglo kasnije, ali je pravi primer velikog ’hvala’ i na kraju pobede stvaralačkog impulsa koji se nije dao ukrotiti:
Zdravo Džone,
Hvala ti na dobrom pismu. Mislim da nekad nije na odmet da se čovek priseti odakle dolazi. Znaš sa kojih sam mesta ja došao… Zovu ih ’od 9 do 5’. Ali, to nikad nije ’od 9 do 5’. Ne postoje pauze za ručak na tim mestima, na mnogima od njih ni jedeš kako bi zadržao posao. Postoji, zatim, i prekovremeni rad, ali se taj prekovremeni rad u knjigama nikada ne obračunava kako treba čak iako se požališ. Neki drugi mučenik čeka u redu da dobije tvoje mesto.
Znaš moju staru izreku – ropstvo nikada nije ukinuto, ono je samo prošireno da bi obuhvatilo sve boje kože.
Ono što je bolno videti je uporno degradiranje ljudskosti kod onih koji se bore da zadrže poslove koje ne žele da rade, ali se boje da je alternativa još gora. Ljudi se jednostavno isprazne. Oni su samo tela sa plašljivim i pokornim umovima. Oči im postaju bezbojne. Glasovi ružni. I telo. Kosa. Nokti. Cipele. Sve.
Kada sam bio mlad nisam mogao da verujem da ljudi mogu da se prepuste takvim okolnostima. I kao star čovek, još uvek ne mogu. Zašto to rade? Zbog seksa? Televizora? Automobila ili redovne plate? Ili dece? Dece koja će samo da rade istu stvar koju su i oni radili?
Ranije, kada sam bio mlađi i kada sam menjao poslove, bio sam dovoljno nepromišljen da pričam kolegama: “Hej, gazda može da dođe i da nas sve otpusti kad god to poželi, tek tako, da li vi to shvatate?”
Samo bi me gledali. Govorio sam nešto što oni nisu želeli da im se mota po glavi.
Nikada neću biti slobodan!
Danas u industriji postoje ogromna otpuštanja, čeličane se gase, dešavaju se tehničke promene u drugim faktorima radnih mesta. Otpuštaju stotine hiljada i svi su zatečeni.
Oni nikada ne plaćaju robove dovoljno da mogu da se oslobode, nego tek toliko da prežive i da se vrate da rade. Sve sam to video. A što ne bi mogli? Shvatio sam da je i klupa u parku sasvim okej i da je pijančenje po kafanama sasvim okej. Zašto da ne dospem tamo sam, pre nego što me strpaju tamo? Zašto da čekam?
Sećam se jednom, radio sam kao paker u jednoj fabrici za proizvodnju svetiljki, jedan radnik je iznenada rekao: “Nikada neću biti slobodan!”
Jedan od šefova je prolazio (ime mu je bilo Mori) i tako je slasno zakokodakao od smeha uživajući u činjenici da je njegov kolega utamničen doživotno.
Sreća da uspem odem sa takvih mesta, bez obzira koliko je to potrajalo, pružila mi je neku vrstu radosti, veselu radost čuda. Sada pišem iz starog uma i starog tela, mnogo nakon vremena kada većina ljudi ne bi ni pomislila da nastavi da radi tako nešto, ali pošto sam počeo tako kasno, dugujem samome sebi da nastavim s tim i kada reči budu počele da blede i bude mi bila potrebna pomoć da se popnem uz stepenice, i kada ne budem više bio u stanju da razlikujem pticu od spajalice, i dalje osećam da će nešto u meni moći da se seti (bez obzira koliko potrajem) kako sam se potucao od mila do nedraga, da bih makar na dostojanstven način umro.
Ne proćerdati u potpunosti jedan život je vredno postignuće, bar samo za mene.
Tvoj momak,
Henk
Jedan je Čarls Bukovski ????