Kako je Josif Pančić, deo srpske elite, obavio svoj životni zadatak?

Samo tri dana pred smrt dr Josif Pančić je sa bolničke postelje poslao pismo Srpskoj Kraljevskoj Akademiji (današnji SANU). Nije mogao da prisustvuje obeležavanju prve godine postojanja ove ugledne institucije čiji je bio prvi čovek, već se cenjenom skupu kolega obratio napismeno. Tadašnja intelektualna elita je opet bila jednoglasna u mišljenju da od dr Pančića nema boljeg izbora za predsednika. Njegova ličnost je, kako su pisali savremenici, garantovala ’normalan životi i razvitak Akademije’. Bila je to 1888. godina.

U ovom pismu koje je, po pisanju Nikole Diklića u Životu i delu srpskih naučnika, ujedno i Pančićev naučni i nacionalni testament. Veliki naučnik i prirodnjak je skromno poručio svojim drugovima:

„…Da se naša Akademija u svim svojim radovima rukovodi samo istinom i strogo naučnom objektivnošću…“

„… Da se u spisima naše Akademije čuva čistota našeg lepog jezika onako kako nam ga narod daje i kako su nam ga naši veliki učitelji propisali…“

„…Iako je svaki akademik vlastan da po svojoj volji bira predmet svog ispitivanja, dobro bi bilo da se ograničimo na one nauke koje se srpstva i južnog slovenstva, a naročito zemalja Balkanskog poluostrva tiču. Tu je naša prošlost zakopana, a tu mislim da leži i naša bolja budućnost u koju ja čvrsto i nepokolebljivo verujem.“

Rektorovati i upravljati

Dr Josif Pančić je jedan od izuzetnih srpskih intelektualaca, lekar, prirodnjak i istraživač. Bio je primer istrajnosti, nepokolebljivosti i čestitosti. Uz sve to, znali su ga kao iskrenog patriotu i Srbija mu je poverila brojne poslove i položaje u najvišim državnim institucijama.

Njegov obrazovni put je obeležilo i studiranje u Zagrebu i Pešti gde je završio medicinu i disertaciju iz botanike. I ušao je u istoriju jer je otkrio 102 biljne vrste i opisao oko 2500. Otkrio je četinarsku vrstu koja je dobila po njemu i ime (Pančićeva omorika). Izučavao je i ptice i ribe ovog podneblja i u zoologiju je upisan kao pronalazač dve vrste skakavaca, jedan sa Tare i drugi iz Bugarske. Pojam ekologija je nastao u njegovo vreme i smatra se njenim ocem jer je prvi sistematizovao biljni svet Srbije. Poznat je bio i po radu sa mladim ljudima i često je organizovao planinarske ture ne bi li upoznali floru i faunu koja ih okružuje.

Postoji zapis da je Pančić, da bi otkrio ’svoju’ omoriku prejahao Taru osam puta, što zapregom što na konjima, a Kopaonik njegovu omiljenu planinu, čak 10 puta.

Uz sve to Josif Pančić je biran za rektora Velike škole, pa zatim i Filozofskog fakulteta prirodno-matematičkog smera.

O svom službovanju kao rektor i rukovođenju najvećom obrazovnom ustanovom Srbije, i sam je pisao:

„Rektorovati, upravo upravljati Velikom školom u tim godinama, bio je često vrlo tegoban i mučan posao. Teškoće su se poređale naročito zbog toga što profesori behu mahom liberali, vladini ljudi, a među učenicima preovlađavahu radikali i javljahu se socijalisti.“

Skromnost Josifa Pančića

Pančić se nije bavio politikom i nije bio član neke od vladajućih partija, pa ga je ipak Namesništvo postavilo 1870. za narodnog poslanika u Narodnoj skupštini. Na zasedanju u Kragujevcu dr Pančić je odabran za potpredsednika Skupštine.

Kako Diklić dalje piše i Životu i delu srpskih naučnika, Pančić nije samo formalno vršio poverene dužnosti. Njegovo prisustvo u Skupštini bilo je veoma delotvorno. Trudio se da najviše skupštinsko telo upozna sa problemom koji je najbolje poznavao – sa pojavama neracionalnog gazdovanja šumama u Srbiji. Na dnevnom redu bila su i pitanja iz oblasti kulture i prosvete, problemi uređenja Učiteljske škole i Narodnog pozorišta, zatim pitanje učenja stranih jezika u školama. A, ovde bi, kao primer svima, valjalo pomenuti da je dr Pančić kroz školovanje savladao latinski i nemački, a sam je naučio engleski, francuski, italijanski i španski.

Živeo je veoma skromno. Nakon završenih studija radio je kao lekar, ali od prihoda nije mogao da živi, pa je radio u Banatu i kao učitelj. Postoji zapisano da, pošto nije posedovao nekretninu u Srbiji, nije mogao da bude član Državnog saveta. Da bi se ispunila birokratska forma, kao nekretnina mu je zavedena zidana grobnica koju je sam sebi podigao. Iako je bio na visokim položajima, Pančić nije imao visoke prihode. Recimo, članstvo u Glavnom prosvetnom savetu bilo je počasno bez materijalne naknade.

Molim da se potrpite

Pisanje knjiga i radova iz botanike, zoologije, geologije, šumarstva, arheologije (Flora Kraljevine Srbije, Ptice Srbije, Ribe Srbije), članstvo u mnogim svetskim naučnim društvima i institutima, Akademijama nauka, srpskom arheološkom i lekarskom društvu bile su svakodnevna prepokupacija dr Pančića.

Kada je 1886, dve godine pred smrt ovog velikog prirodnjaka, osnovana Srpska kraljevska akademija, dr Pančić je bio prvi predsednik.

Ovako se, između ostalog, po D. Mitranoviću obratio članovima Akademije na prvom sastanku:

„…Poznato vam je i to da sam Kraljevskim ukazom postavljen za predsednika Akademije. Čestitajući i vama i sebi na tom visokom odlikovanju, molim Vas da me potrpite kada zbog starosti i slabosti ne mognem ovu svoju novu dužnost ispuniti kako bi trebalo i kako bih želeo. Ja vas danas molim da mi pomognete da našu Akademiju stavimo na zdrave noge kako bismo se time pokazali dostojni viskog vladalačkog poverenja i zadatka koji nam je stavljen da vršimo u srpskoj nauci…“

Na sve ovo od nauke, požrtvovanja, vrednog rada i skromnosti, treba dodati i da je dr Pančić učestvovao u svim ratovima koje je Srbija vodila u drugoj polovini 19. veka.

Osnovao je i upravljao Botaničkom baštom u Beogradu i odobrena su mu sredstva (1400 talira) za podizanje i održavanje ovog naučnoistraživačkog objekta.

O zadatku života

Ipak, možda su reči austrijskog botaničara Brauna najprimereniji kratak opis lika i dela dr Josifa Pančića:

„Oduvek su ljudi ti koji su imali prava na naše posebno uvažavanje i pažnju, ti koji su nauci otvarali nove puteve i svojom nesebičnom žrtvom i nekoristoljubivom ljubavlju predavali se svom poslu samo zbog same stvari… Čovek koji se strasnom, trajnom ljubavlju do poslednjeg daha, velikom i žilavom energijom predavao visokom osećaju odgovornosti zadatka svog života, negovanju prirodnih nauka, bio je Josif Pančić…

Njemu treba marljiva i tako sposobna srpska nacija da zahvali za prve elementarne udžbenike tri carstva prirode na njenom jeziku, on je učinio da se do sada gotovo nepoznata fauna i flora njegove zemlje naučno istražuje…“