Prodavnica Domaccini, u staroj beogradskoj četvrti Dorćol, prava je oaza najrazličitijih malih proizvođača hrane iz različitih krajeva Srbije. Tu su domaći sir i kajmak sa Ovčara, šampinjoni u vinu, ceđeni sokovi od aronije, borovnice, kozji sir u maslinovom ulju sa Fruške gore, pečenice, pršuta iz Vojvodine, ajvar iz Katrge, čačansko pečenje…Proizvode bira Marija Slović koja nije „običan“ trgovac, već vrsan poznavalac hrane jer je studirala tehnologiju animalnih proizvoda (meso, mleko i jaja), a uz to je međunarodni ocenjivač za standarde kao što su IFS (nemački standard) i BRC (britanski sertfikat), kao i standardnog HACCP-a.
Osim toga, Marija poseduje i svoju mlekaru na padinama Ovčara u kojoj se proizvode sir i kajmak – mladi i zreli.
„Kako smo se sve češće susretali sa pitanjem prijatelja gde da kupe naš kajmak i sir, gde da pazare dobru, finu hranu, mi smo počeli da razmišljamo da otvorimo maloprodaju. Ali sam odmah znala da to mora da bude nešto drugačije od onoga što postoji na tržištu. Ideja je bila da okupimo ljude koji rade na sličan način kao i mi odnosno da nađemo poštene, male proizvođače koji zadovoljavaju zakonsku regulativu u pogledu proizvodnje hrane“, kaže Marija Slović za Sve o novcu.
Mnoge proizvođače je upoznala upravo zahvaljujući svojoj primarnoj profesiji – kao tehnolog je prisutna u velikom broju raznih proizvodnih pogona, najčešće u ulozi ocenjivača. Iako svaki proizvod koji se nađe na njenim policama mora da proba, ne odlučuje na osnovu sopstvenog ukusa, već ocenjuje kvalitet. – Možda se nešto meni ne sviđa, ali je dobar proizvod i ima svoju ciljnu grupu. Drugi važan kriterijum je da proizvođač bude dobar čovek i to se oseti u prvom razgovoru. Ukoliko uvidim da je pošten znam da je mala verovatnoća da će da se bavi bilo kakvim prevarama u proizvodnji. Treće pravilo je da svaki poizvod mora da bude jasno i pošteno deklarisan, a bezbednost je ono što je osnov za sve navedeno – objašnjava ona.
Marija je odrasla u preduzetničkoj porodici. Njeni roditelji su u Čačku, odakle je poreklom, imali svoju farmu i već tri decenije poseduju radnju u kojoj prodaju meso i sir. Uzgojem stoke se više ne bave, dočekali su penziju i to im je postalo naporno, ali Marijina majka Dara i dalje vodi radnju u Čačku, a pečenje nabavljaju od najboljih čačanskih pečenjara. Za istim tim pečenjem vlada pomama i u Beogradu pa je to jedan od proizvoda koji se jako lepo prodaje i u Domaccinima.
„Kada osećaš preduzetnički život, svaki posao radiš kao da je tvoj. I kada sam radila u jednoj mesnoj industriji imala sam odnos kao da je to moj biznis, moja imovina. Ljudima je teško bilo da razumeju zašto se toliko dajem, zašto tako kad može lagodnije. To je jednostavno uticaj odrastanja u takvom okruženju. Kada se pojavila prilika da otvorim svoju proizvodnju, nisam imala dilemu da li ću moći, više sam se pitala kako ću logistički da se organizujem s obzirom da sam živela u Beogradu“, kaže Marija.
Sertifikate koje poseduje Marija Slović ima svega nekoliko ljudi u Srbiji. Takvi sertifikati potrebni su firmama koje hoće da izvoze ili proizvode robne marke za velike trgovce. Takva proizvodnja zahteva mnogo laboratorijskih analiza, kontrola, sledljivost. „Dolazim u inspekciju fabrike da vidim da li ta fabrika zadovoljava evropske standarde. Sertifikat izdaju evropske organizacije. Velika je odgovornost, ali kad posedujete znanje, znate na koje rizike da obratite pažnju. Dešavalo se da ne mogu da izdam saglasnost da se izda sertifikat. Jedan klijent nije mogao da dokaže sledljivost i dogovorili smo se da dođem ponovo za šest meseci. Bilo kakve manipulacije se ne isplate jer tim proizvođačima može da se desi da im vrate ceo kontigent ukoliko utvrde da nešto nije u redu. Tako da im praktično pomažem da se tako nešto ne desi“, objašnjava ona.
Ceo intervju pročitajte na sajtu Sve o novcu.