Kada nas je on napustio, desilo se nešto skroz čudno. Kao da smo stali sa emocijama tamo gde smo bili pre nego što se on rodio. Kao da nas je njegov odlazak naveo da se ponovo povežemo i obnovimo bliskost koja se kod parova koji su dugo zajedno lako zaboravlja i slabo održava. Miloš je bio siguran da našem potomstvu sa Milanovim odlaskom nije kraj. Mene je vodila želja da nastavimo dalje. Prigrlili smo Ivonu i pokušali smo da nastavimo najnormalnije što možemo. Pravili smo se da živimo normalan život. Svakom od nas Milan je nedostajao i trudili smo se da ogroman gubitak nadoknadimo kroz neke naizgled nebitne svakodnevne procese koji u trenucima bola mogu da znače mnogo. Ivona je u tom periodu postala kapiten odbojkaške ekipe sa kojom je trenirala, Miloš je počeo sve više vremena da provodi na treninzima kros-fita, a ja sam počela da pišem. Mislim da je bitno da u teškim momentima čovek bude priseban toliko da pronađe radost u običnim životnim radnjama koje mogu da ga podignu i nateraju da doživi neke sledeće lepe trenutke. Oni su za nas dolazili u mesecima koji su sledili.
Vrlo brzo bili smo primorani da se suočimo sa novim gubitkom i vešću da se naša jednojajčana blizanačka trudnoća završila pre nego što je iko očekivao. Duboko u sebi očekivala sam takav ishod, zato sam i bila neobično mirna kad mi je doktorka prvo saopštila da je jedan plod uginuo, a nekoliko nedelja kasnije da trudnoća ne može da se održi. Priželjkivala sam da nam se Milan vrati i bila sam ubeđena da je moja trudnoća predstavljala njegovu reinkarnaciju. U Boga verujem, to je moj izbor i moje pravo. Milanov odlazak ima veliki udeo u tome, u mom prihvatanju Boga. Ne znam da li su me moji instinkti tad potukli, ali nikada posle nisam imala osećaj da mi je on tako blizu…
Teret koji sam nosila nije bio prevaziđen, iako su moje reči svakog dana sve veći smisao dobijale u kompjuterskom fajlu koji sam otvorila pod imenom „Dečak sa kosom od zlata“…
Tada sam odlučila da pišem. Bez stida otvoreno priznajem da je jedino osećanje koje me je tih dana vodilo u pisanju bio strah. Strah od zaborava. Jednostavno sam se plašila da ću da zaboravim neke bitne detalje, događaje, reči koje su mi značile ceo svet i bez kojih ne mogu da budem cela.
Knjiga „Dečak sa kosom od zlata“ nastala je u najtežem periodu mog života. U periodu koji je ostavio duboke ožiljke u mojoj duši i vidne tragove u mom ponašanju, načinu razmišljanja i prihvatanja svih onih situacija, dela i stvari koje sam pre ignorisala ili doživljavala na potpuno drugačiji način. Mene je tih meseci i godina morila misao o smislu, o razlogu postojanja mog deteta koje se kod nas zadržalo tako kratko. Prosto nisam prihvatala misao da ga nema. Iako je smrt za mnoge ljude činjenica, za mene nije konačna stanica. Smrt nije nešto što mogu da prihvatim kad su moji voljeni u pitanju. I zaista je tačno da, koliko god da je neko svestan stvarnosti i koliko god da dobro podnosi loše vesti, ne može, nije prirodno da bude spreman da prihvati trenutak večnog rastanka od nekoga ko je deo njega samog.
Tog jutra kad je Milan preminuo niko od nas nije bio spreman. Ni Miloš koji nije hteo da veruje u to da Milan nije klonuo u njegovom zagrljaju od umora, ni Ivona koja je čak otišla na maraton, verujući da je kod kuće sve uobičajeno… Ni ja koja sam uporno prijanjajući uvo uz njegova leđa osluškivala otkucaje srca i bila ubeđena da mogu da ih čujem, da ono još uvek kuca…
Da se priča nikad ne završi
