Kako naći snagu nakon najtežih bitaka?

Jednu njegovu rečenicu prihvatila sam kao amanet da nastavim dalje… Jedna njegova rečenica može da objasni na najjednostavniji način zašto je nastala moja knjiga.

Milan je s velikim interesovanjem znao da sluša priče njegovih baka. Miloševa i moja majka imale su stpljenja da mu dugo pričaju razne dugodovštine iz mladosti i detinjstva, uplićući u sve i događaje kad smo se mi rodili. Kad bi mu babe pričale priče, on je uživao. Inače vrlo nemirno i živahno dete, kad bi počela neka priča, ostavljao je sve i zaboravljao na nemirluk. Nikada do tada nisam videla dete koje se tako uživljavalo u priče i upijalo svaku reč. Pomno je pratio sve što su bake imale da mu ispričaju i ispitivao ih dok se one ne bi zamorile i dok im ne bi ponestalo tema. Onda ih je terao da mu ih ponavljaju. Nije mu bilo dosadno. Umeo je često da kaže da želi da se priča nastavi… Ta njegova misao, ta rečenica ‚‚Hoću da se priča nastavi!“ postala je posle njegovog odlaska naša zvezda vodilja. Nismo dozvolili da se priča završi njegovim odlaskom. Možda baš zato nisam ni htela da pustim knjigu ranije u svet. 

Napisala sam je za svega dva meseca, tog leta kad je otišao. Do septembra sam znala da ću je podeliti sa ljudima, samo nisam znala kad će to tačno biti. U prvoj verziji knjige završetak se dešava u vremenu koje je usledilo posle njegove smrti. Nešto mi je govorilo da to ipak nije pravi kraj knjige, da ona ipak mora drugačije da se završi. Baš to nešto mi nije dalo da je pustim od sebe. Kao da sam duboko u sebi znala da to nije pravi kraj. Kao da sam čekala da se nešto desi. I desilo se. U godinama koje su dolazile. Nepune dve godine posle Milanove smrti, tačno 4. februara, na datum koji je bitan ljudima koji su imali tu sreću da se izleče od raka, rodila se naša devojčica, Katarina. Iako je termin bio znatno kasnije, Katarina se rodila na Svetski dan borbe protiv raka.  Tada sam znala, tada sam se u sebi osmehnula i poslala Milanu poljubac, kao svaka majka koja ima tajne kanale preko kojih komunicira sa svojom decom gde god da se ona nalaze i koliko god da to nemoguće izgleda, tada sam konačno znala zašto nisam knjigu ranije završila. Zato što je to upravo bila Milanova želja. Njegova neutoljiva želja da se priča nastavi. I mi smo je, prigrlivši njegovu misao kao nešto najvrednije što postoji, nastavili.

„Dečak sa kosom od zlata“ je roman o životnom putu mog sina. O svim događajima koji su prethodili i u kojima se možda krije sam začetak njegove bolesti, kao i onim događajima koji su usledili posle njegovog odlaska. Svesna sam da sam ogolivši sebe, prepričala sve događaje onakvim kakvi su bili, opisala sve ljude koji su se našli na tom putu i čitaocima ponudila bez uvijanja sve onako kako je stvarno bilo. Moja želja je da moje iskustvo, naše iskustvo, Milanov put nekome pomogne na pametan način, da ukaže na bitne stvari, na suštinu života. Nadala sam se da nekome može da bude lakše kad pročita moje redove, kad shvati šta je zaista bitno i to odvoji od onog što ima moć da svakog od nas uvuče u vir svakodnevice, a ispostavi se kao potpuno nebitno.

Knjigu čitaju i mlađi i stariji, i oni koji su imali slično iskustvo i oni koji samo vole da čitaju i da zavire u tuđ život. U knjizi su date i mnoge smernice za ponašanje i postupanje sa teško obolelom osobom u okruženju, kao i saveti kojih smo se pridržavali i koji mogu da budu značajni onima koji žele da podignu kvalitet svog života. Knjiga je istinita životna priča obogaćena iskustvima koji ukazuju na sudbinsku povezanost nekih detalja koji prate čoveka od rođenja do smrti. Knjiga „Dečak sa kosom od zlata“ je, kao što sam već rekla, samo segment našeg porodičnog života i ceo život našeg malog sina. 

Kad se četiri godine posle Katarininog rođenja rodila i Mila, nisam htela da je tako nazovem. Svi u porodici na čelu s Milošem navijali su za to ime. Ja sam htela da je nazovem potpuno drugačije, da je ne povežem ni sa kim, ni sa čim. Od onog trenutka kada se moja davna trudnoća nekoliko meseci posle Milanovog odlaska loše završila, samo sam htela da svako svoje dete odvojim od druge dece, da mu dam na posebnosti, da ga ne vežem ni za šta što može na njega da utiče. Još jednom se pokazalo da na neke stvari ipak ne mogu da utičem… Kao ni na to da sam Milu rodila sa nepune četrdeset tri godine. Kad se samo setim da sam u ranoj mladosti govorila da neću nikad rađati decu, bude mi smešno. 

Poruka da se ljubav ne završava smrću samo je nagoveštaj onoga čemu mislim da treba svi da stremimo. Nije da iza čoveka ne ostaje ništa. Iza mog sina ostala je beskrajna ljubav ispričana kroz knjigu i bogata životna priča koja može mnogima da pruži utehu.

Knjiga ‚‚Dečak sa kosom od zlata“ objavljena je osam godina pošto je započeta. 

Milanova poruka da neće kraj pripovedanja u meni je probudila želju za novim pisanjem i ovekovečavanjem nekih situacija koje ne želim da zaboravim. Zato sam i pokrenula blog www.odvrticadokafica.com na kome redovno pišem o našim dogodovštinama. Budući da se u našoj kući uvek nešto dešava, budući da nam je zapisano u zvezdama da se svakog dana nađemo u mnogim tipičnim porodičnim situacijama iako smo netipična porodica iz komšiluka u kojoj je razlika između dece od četiri do dvadeset godina ili kako sam naziv bloga kaže ‒ od vrtića do kafića, smatrala sam da je neophodno da sačuvam te priče od zaborava. 

Da se, baš kao što kaže ona rečenica koju mi je Milan ostavio u amanet, priča nikad ne završi.

Strogo je zabranjeno kopiranje tekstova osim u slučaju preciznog navođenja izvora i linka ka originalnom tekstu.

Podeli tekst

Ako ste propustili

Povezane vesti

Komentari +

OSTAVITE KOMENTAR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo unesite svoje ime ovde