Motherquake (majkotres, u slobodnom prevodu) je reč koju srećnici koji su uspeli da se dokopaju ulaznica za neki od koncerata u okviru Bijonsine Renaissance turneje, koriste da opišu iskustvo sa kupovinom istih. Koncerti, u Stokholmu početkom maja, okupili su 80 hiljada fanova iz celog sveta. Veliki broj njih došao je iz Amerike, želeći da iskoristi niže cene karata i slabu švedsku valutu. Hoteli su bili rasprodati nedeljama unazad a restorani prepuni. Sve ovo doprinelo je da inflacija u maju poraste za 0,2 – 0,3 procentnih poena a sličan efekat se očekuje i od tri koncerta Brusa Springstina, ovih dana, u Geteborgu. Izgleda da zaista nema biznisa kao što je šou biznis?
“Godina koncerata od hiljadu dolara”
Post-pandemijski svet željan je nastupa uživo. The Wall Street Journal nazvao je 2023. “godinom koncerata od hiljadu dolara”, aludirajući na cene karata koje su skočile za 10 odsto, u odnosu na vreme pre korone. Prosečna cena karata na sajtu za preprodaju SeatGeek se udvostručila, sa 125 dolara u 2019. na 252 dolara u 2022. godini. A ljudi štede na drugim kupovinama ili čak traže dodatne načine zarade, kako bi priuštili da vide svoje omiljene umetnike.
Poput Tejlor Svift. Procenjuje se da će njena Era’s Tour ove godine doneti 5 milijardi dolara američkoj ekonomiji ( što je više nego BDP pedeset zemalja), zahvaljujući tome što će svaki posetilac koncerta potrošiti u proseku 1300 dolara, na ulaznice, prevoz i garderobu. Najbolji primer toga koliko fanovi ovo ozbiljno shvataju je to što frizerski saloni u Hjustonu još u januaru nisu imali nijedan slobodan termin za jedan određeni vikend u aprilu. Pogađate, vikend kada je Tejlor imala tri koncerta u Hjustonu. Zauzetost hotela u tom periodu bila je rekordnih 87 odsto, što se ponavlja u svakom gradu u kom nastupa. Finansijski stručnjaci su čak skovali i termin TSwiftLift, za efekat koji njeni koncerti imaju na ekonomiju grada.
Međutim, ovakav uticaj muzičkih zvezda nije karakterističan samo za post-pandemijsko doba i ljude željne lajv nastupa svojih omiljenih zvezda. Sredinom šezdesetih, britanska funta sterlinga je bila pod stalnim pritiskom zbog nepovoljnog trgovinskog bilansa, a tadašnja vlada Ujedinjenog Kraljevstva borila se da sačuva paritet funte od 2,80 dolara i izbegne sramotu formalne devalvacije unutar sistema Breton Vuds ( sistem monetarnog upravljanja koji je uspostavio pravila komercijalnih i finansijskih odnosa između Sjedinjenih Država, Kanade, zapadnoevropskih zemalja, Australije i Japana nakon 1944).
The Beatles i štampanje dolara
A onda su došli “The Beatles”. Za mnoge superzvezde, ali za britansku vladu magična mašina za štampanje američkih dolara. Naime vodeći izvođači tih godina uglavnom su zarađivali samo u domaćoj valuti. Elvis Prisli, na primer, nikada nije nastupao van Severne Amerike i Havaja, tako da je njegova zarada od koncerta bila je u američkim dolarima, osim četiri nastupa u Kanadi. Nasuprot tome, “The Beatles” su tokom “britanske invazije”, turneje po Sjedinjenim državama, od 1964. do 1966. zarađivali rekordnih 650 dolara u sekundi, u današnjim dolarima. I turneje po Nemačkoj i Japanu donele su im ogromne honorare u nemačkim markama i jenima. U isto vreme, funta je bila pod sve većim pritiskom “potrošačkog buma” u Velikoj Britaniji koji je podsticao uvoz i produženog štrajka pomoraca koji je blokirao izvoz.
Unovčavajući svoje honorare u snažnoj valuti, “bitlsi” su se pridružili elitnoj kategoriji britanskih „nevidljivih“ izvoznika: komercijalnih preduzeća koja su zarađivala devize ne od proizvodnje i izvoza fizičke robe, već od “nevidljivih” proizvoda. Budžet Ujedinjenog Kraljevstva bio bi u stalnom deficitu da nije bilo tradicionalnog britanskog “nevidljivog izvoza” – finansijskih usluga, osiguranja, patenata i autorskih prava. Na ovaj spisak “bitlsi” su sada dodali svoje prihode: prodaju karata, honorare za nastupe, tantijeme za muziku, licenciranje suvenira i prava na izvođenje.
Danas, Bitlmanija i dalje donosi oko 82 miliona funti godišnje ekonomiji Liverpula i direktno finansira više od 2.000 radnih mesta. Jedan drugi engleski grad, Ipsvič, pripisuje koncertu Eda Širana injekciju od 9 miliona funti u privredu grada. Istraživanje britanskog Nacionalnog udruženja muzičkih arena to potvrđuje, sugerišući da se na svakih 10 hiljada posetilaca koncerta milion funti ubrizgava u lokalnu ekonomiju. Na nacionalnom nivou, doprinos muzičke industrije britanskoj ekonomiji iznosio je 4 milijarde funti u 2021.godini, 26 odsto više u odnosu na 2020.
Kako je u Švedskoj, Irskoj, Južnoj Koreji….Srbiji?
U Južnoj Koreji pojava K-popa kao globalnog fenomena dodala je, da se muzički izrazimo, novu dirku na pijanino izvozno orjentisane privrede, poznate po svojim tehnološkim sposobnostima. K-pop donosi 10 milijardi dolara korejskoj ekonomiji, od čega trećinu donosi samo bend BTS .
U manjim ekonomijama, potencijal umetnika da se etablira u nacionalnoj ekonomiji je ogroman. Švedska je grupi ABBA dodelila nagradu za doprinos izvozu zemlje. A legenda kaže da je U2 bila jedna od tri najveća izvozna proizvoda Irske 1990-ih, pre ekonomskog buma koji je zemlji doneo nadimak „Keltski tigar“. Čak je i Island, nakon ogromnog udarca koji je njegovoj ekonomiji zadao krah banaka, spas pokušao da pronađe u muzičkoj zvezdi. Ezoterična i i ekscentrična Bjork udružila se sa venture capital firmom, koju su osnovale žene, Audur, kako bi pokrenula održivi investicioni fond.
Što se Srbije tiče, ovakva istraživanja ne postoje. Glavni razlog je što nas, već duže od decenije, svetske zvezde izbegavaju na svojim turnejama. Ali, sudeći po snimcima i fotografijama na Instagramu, bilo bi zanimljivo izračunati koliko su srpski „muzički turisti“ doprineli privredi Pule, nakon koncerta Florence and The Machine, ili Milana, nakon Coldplay-a.
