Josif Staljin je jednom opisao pisce kao „inženjere ljudske duše“ i tvrdio da je „proizvodnja duša je važnija od proizvodnje tenkova“. Verovao je da je književnost moćno političko oruđe — toliko da je bio spreman da pogubi pisce čija je dela smatrao izdajničkim prema Sovjetskom Savezu.
Sličan komentar, u vreme Hladnog rata, imao je jedan od šefova CIA-e: „Knjige se razlikuju od svih drugih propagandnih medija prvenstveno po tome što jedna jedina knjiga može značajno da promeni stav čitaoca do mere koja ne može da se uporedi sa uticajem nijednog drugog medija“. Takođe je knjige nazivao „najvažnijim oružjem strateške propagande“. Upravo u tom periodu, zapadne obaveštajne agencije su subvencionisale autore: CIA je osnivala književne časopise u Francuskoj, Japanu i Africi sa ciljem da se suprotstavi cenzuri autokrata ali i da se druge kulture pripreme i otvore za zapadnjačke ciljeve.
Kipling
Britanska obaveštajna služba od pisaca je naručivala beletristiku koja je podržavala imperijalističke pretenzije i samu imperiju a jedan od njenih autora po narudžbini bio je i Nobelovac Radjard Kipling, čija se uloga propagandiste Britanske imperije često zaboravlja. Obaveštajna služba regrutovala ga je tokom Prvog svetskog rata, da piše beletristiku koja je nastojala da potkopa indijski nacionalizam. Jedan britanski zvaničnik poslao je Kiplingu privatna pisma indijskih vojnika koji su se borili u Francuskoj i zamolio ga da ih prepiše (tačnije, ponovo napiše) kako bi izbrisao svako proindijsko ili revolucionarno osećanje u njima. Kipling je rekao da je prepisivanjem slova „donekle pojačao duh za koji je mislio da je video“. Zapravo, njegova korektura je bila daleko inventivnija: pretvarao je reči vojnika u fikciju, uklanjavši iz sve pritužbe. Tako je iza reči „mi smo kao koze vezane za mesarski kolac“ video zadivljene opise Britanskog carstva ispunjenog „pozlaćenim nameštajem, mermerom, svilom i ogledalima“ (što su sve stvari koje bi jamačno bile na pameti vojniku u toku rata). Ova pisma – zapravo umnogome njegovo autorsko delo – skupio je i objavio u knjizi „Oči Azije“ a kritičari su to nazvali „pozitivnim, detaljnim i nestereotipnim portretom“ indijskog naroda.
Doktor Živago
Tokom Hladnog rata, CIA je nastojala da potkopa cenzuru u Sovjetskom Savezu tajno promovišući knjige i časopise. Špijuni su distribuirali romane Fjodora Dostojevskog, Lava Tolstoja i Vladimira Nabokova a omiljeni autor bio im je Boris Pasternak. Njegov roman „Doktor Živago” proglašen je za knjigu sa „velikom propagandnom vrednošću”, u memorandumu CIA iz 1958. Uzimajući u obzir da je reč u ljubavnoj priči, ovo može delovati neverovatno međutim CIA je bila zainteresovana ne samo za „izazovnu prirodu” romana, već i za „okolnosti njegovog objavljivanja”. Sovjetski književni časopisi i izdavačke kuće su ignorisale knjigu, pozivajući se na Pasternakovu „podlost” i njegovo „neprihvatanje” socijalizma i verski žar. Jedan italijanski „lovac na talente“ prokrijumčario je rukopis „Doktora Živaga” u Italiju, gde je objavljen 1957. CIA je to videla kao „priliku da se sovjetski građani zapitaju šta nije u redu sa njihovom vladom, kada književno delo čoveka priznatog kao najvećeg živog ruskog pisca nije dostupno u njegovoj rodnoj zemlji.” Stoga su objavili knjigu na ruskom jeziku i distribuirala više od 1.000 primeraka uz pomoć tajnih agenata u istočnoj Evropi ali na belgijskoj svetskoj izložbi 1958. Amerikanci su se nadali da će objavljivanje na originalnom ruskom jeziku utrti put do Nobelove nagrade za Pasternaka. Nagradu je dobio, ali su ga Sovjeti primorali da je odbije.
Sto godina samoće
U svojoj borbi protiv komunizma, Amerika nije birala sredstva pa je tako jedno od njih postao još jedan Nobelovac, Gabrijel Garsija Markez. Njemu je tri decenije bio zabranjen ulazak u Sjedinjene države jer je nakratko pripadao ćeliji Komunističke partiju Kolumbije Međutim, kolumbijski časopis Mundo Nuevo ( koji je finansirala CIA) objavio je dva poglavlja njegovog remek-dela „Sto godina samoće”, godinu dana pre objavljivanja knjige 1967. Ovi odlomci su bili pažljivo odabrani, pa tako nisu uključivali priču „Banana Massacre”, o događaju u kom je kolumbijska vojska, pod pritiskom Amerike da preduzme nešto protiv zaposlenih u štrajku u kompaniji United Fruit Company, koja se završila ubistvom njih 75. Ono što je Mundo Nuevo objavio bili su opisi Kolumbije u stilu koji je kasnije nazvan magijskim realizmom, koji kombinuje fantastične elemente sa stvarnim svetom. Časopis, koji je uglavnom objavljivao proameričke i antikomunističke članke, pokazao je da je otvoren i za radove koje su napisali pripadnici političke levice. Agenti CIA-e nazvali su ovaj pristup „fidelismo sin Fidel“, tačnije komunistički kredo Fidela Kastra, „pročišćen“ od njegovog antiameričkog revolucionizma. Kada je Garsija Markez saznao da Mundo Nuevo finansira CIA preko Saveta za kulturne slobode, u pismu svom uredniku, Rodrigezu Monegalu, napisao je da se oseća „prevarenim“ i „rogonjom“.
Sve ove priče dokazuju duboku povezanost književnosti i politike, i kako su književni klasici često postajali sredstvo borbe za ideološku prevlast. Ovakva istorijska perspektiva nameće nam dodatni razlog „medijske pismenosti“: da budemo svesni konteksta i motiva koji stoje iza književnih dela, kako bismo razumeli njihov stvarni doprinos kulturnom nasleđu.
