„Kada većina razmišlja o tome kako i zašto ljudi rade, mnogi intuitivno ljude zamišljaju kao pacove u lavirintu“ u jednom od svojih atraktivnih predavanja rekao je psiholog i bihejvioralni ekonomista Den Erijeli i dodao:
„Neverovatno je kako svi zaista imamo ovakav jednostavan pogled na to zašto ljudi rade i kako izgleda tržište rada.“
A, u stvari, ako pažljivo posmatrate način na koji ljudi rade, ako se dublje pozabavite ovom temom, otkrićete da je mnogo više faktora u igri od novca kao glavnog pokretača.
Motivacija jača od novca
Erijeli se i kao profesor i kao istraživač godinama bavio ovom temom i ponudio je naučno potkovane dokaze da postoji nešto iznad novca, nešto što nije novac, a što svakoga pokreće da radi i stvara.
Na primer, došao je do zaključaka da svakoga pokreće kada je značajno i važno to što radi. Takođe, više od novca većini ljudi je važnije priznanje drugih kao i količina uloženog truda – što je zadatak teži, to je svako ponosniji.
„Kada razmišljamo o radu, obično mislimo da su motivacija i plaćanje ista stvar, ali stvarnost je nešto drugačija. Kada mislimo o radu i motivaciji, treba da razmišljamo i o stvaranju, izazovima, vlasništvu, identitetu, ponosu čak i više nego o novcu“ tvrdi Den Erijeli.
U jednom od svojih članaka, nabrojao je nekoliko svojih i istraživanja kolega koja će razuveriti svakoga da je novac primarni pokretač i uveriti da postoje ’viši’ i jači razlozi zbog kojih ljudi rade, a koji ih u poslu čine srećnim.
Slučaj lego kocki
Kad čovek vidi plodove svog rada, on je produktivniji.
Studija: U studiji U potrazi čoveka za značenjem: Slučaj Lego, Erijeli je tražio od učesnika da naprave likove iz legove Bionicles serije. Postojale su dve grupe i učesnicima su plaćeni sve manji iznosi za svaki sledeći Bionicle – tri dolara za prvi, 2,70 dolara za sledeći, i tako dalje. Ali, dok su kreacije jedne grupe bile sklonjene ispod stola, da bi se rastavile na kraju eksperimenta, Bionicles druge grupe su rastavljani odmah nakon što su izgrađeni, pred njima.
„To je bio beskonačni ciklus njihovog stvaranja i našeg uništavanja pred njihovim očima“, objasnio je Erijeli.
Rezultati: Prva grupa je napravila prosečno 11 Bionicles-a, dok je druga napravila samo sedam pre nego što su odustali.
Zaključak: Iako je prva grupa znala da će njihov rad biti uništen na kraju eksperimenta, činjenica da su gledali u svoje kreacije bar na kratko, bilo je dovoljno da bitno poboljšaju performanse.
Više novca ako se rad ne ceni
Što manje mislimo da cene naš rad, to više novca želimo da bismo ga obavili.
Studija: Erijeli je dao studentima na MIT-u papir pun slučajnih slova i zamolio ih da pronađu parove identičnih slova. Svaki put bi im ponudio manje novca nego u prethodnom krugu. Studenti u prvoj grupi napisali su svoja imena na završnim listovima i predali ih eksperimentatoru, koji ih je pregledao pre nego što ih je stavio na hrpu. Studenti u drugoj grupi nisu pisali svoja imena, a eksperimentator je njihove listove stavio na hrpu bez gledanja. Studentima u trećoj grupi uništen je rad odmah pošto su ga završili.
Rezultati: Studenti čiji je rad uništen tražili su dvostruko više novca nego oni čiji je rad bio priznat kako bi nastavili da obavljaju zadatak. Studenti druge grupe, čiji je rad bio sačuvan ali ignorisan, tražili su jednako mnogo novca kao i oni čiji je rad bio uništen.
Zaključak: „Ignorisanje retultata rada jednako je loše kao i uništavanje njihovog napora pred njihovim očima„, kaže Erijeli.
Što teže, to skuplje
Što je projekat teži, ponosniji smo na njega.
Studija: U drugoj studiji, Erijeli je dao papir i uputstva origami početnicima da naprave neki prilično neprivlačan, ružan oblik. Na kraju su pitali učesnike koji su pravili origami koliko bi za njega platili. Isto su pitali i posmatrače koji su stajali sa strane. U drugom testu, Erijeli je sakrio uputstva za pravljenje origamija od nekih učesnika, što je bitno otežalo proces pravljenja, a i napravljeni origami su bili značajno neugledni i neprivlačni.
Rezultati: U prvom eksperimentu, kreatori origamija su platili pet puta više nego oni koji su samo ocenjivali proizvod i posmatrali proces. U drugom eksperimentu, nedostatak uputstava je pojačao ovu razliku – kreatori su više cenili ružne ali teške za napraviti proizvode, dok su posmatrači te proizvode vrednovali još manje.
Zaključak: „Naša procena sopstvenog rada direktno je povezana sa uloženim naporom. Osim toga, greškom mislimo da će i drugi ljudi dodeliti istu vrednost koju smo mi dodelili našem radu“, otkrio je Erijeli.
Kad rad pomaže drugima
Saznanje da naš rad pomaže drugima može da poveća motivaciju.
Studija: Kako je opisano u članku New York Times-a, psiholog Adam Grant je sproveo studiju u call centru Univerziteta u Michiganu. Studenti koji su imali koristi od programa prikupljanja stipendija call centra razgovarali su sa operaterima 10 minuta.
Rezultati: Mesec dana kasnije, operateri su provodili 142 odsto više vremena na telefonu nego pre, a prihodi su porasli za 171 odsto, navodi Times. Međutim, operateri su porekli da su studenti uticali na njih.
Zaključak: „Bilo je to kao da su dobra osećanja zaobišla svesne kognitivne procese operatera i otišla direktno do nesvesnog izvora motivacije,“ piše u članku. „Bili su više motivisani za uspeh, čak i ako nisu mogli da odrede okidač za tu motivaciju.“
Pomoć drugima motiviše
Obećanje da pomažemo drugima čini nas sklonijim da sledimo pravila.
Studija: Grant je sproveo još jedno istraživanje u kojem je postavio natpise na odeljcima za pranje ruku u bolnici, na kojima je pisalo: ’Higijena ruku vas sprečava da se razbolite’ ili ’Higijena ruku čuva pacijente od bolesti’.
Rezultati: Doktori i medicinske sestre koristili su 45 odsto više sapuna ili sredstava za dezinfekciju ruku na odeljcima sa natpisima koji su pominjali pacijente.
Zaključak: Pomaganje drugima kroz ono što se naziva ’prosocijalno ponašanje’ motiviše većinu ljudi.
Vera da može
Kad verujemo da možemo, bolji su rezultati.
Studija: Studenti na Harvard-u držali su govore i obavljali lažne intervjue sa eksperimentatorima koji su ili klimali glavom i osmehivali se ili su odmahivali glavama, mrštili se i prekrštavali ruke.
Rezultati: Učesnici u prvoj grupi kasnije su tačnije odgovarali na niz numeričkih pitanja od studenata u drugoj grupi.
Zaključak: „Stresne situacije mogu biti podnošljive što sve zavisi od našeg osećaja. Nađemo se u stanju izazova kada mislimo da možemo da obavimo zadatak (kao što je to bio slučaj sa prvom grupom). S druge strane, kada smo u ’stanju pretnje’, težina zadatka je prevelika i obeshrabrimo se. Motivisaniji smo i bolje radimo u stanju izazova, kada imamo poverenja u svoje sposobnosti.“
Fotografije štenaca i mačića
Slike koje izazivaju pozitivne emocije mogu da pomognu da se usredsredimo.
Studija: Istraživači sa Univerziteta Hirošima zamolili su studente da obave zadatak koji zahteva veštinu pre i posle gledanja slika ili mladih ili odraslih životinja.
Rezultati: Performanse su se poboljšale u oba slučaja, ali više (za 10 odsto!) kada su učesnici gledali slike simpatičnih štenaca i mačića.
Zaključak: „Istraživači sugerišu da pozitivne emocije izazvane nekim simpatičnim predmetima pomažu da usmerimo pažnju i tako poboljšamo rad na zadatku koji zahteva usredsređenost.“
