Ovaj vek su obeležili direktori. I trend se nastavlja. Korporativna kultura postala je gotovo svakodnevna tema kao i njeni glavni akteri – menadžeri.
I, kakva je ’psihološka direktorska slika’? Da li se među ovom poslovnim elitom krije neki psihopata?
Korporativne psihopate
Osim što je termin ’korporativne psihopate’ prilično zvučan i pokreće maštu, poslednjih desetak godina je u široj upotrebi. Kako kažu verodostojniji izvori, otac termina je Klajv Bodi, psiholog koji se godinama bavio poslovnim ambijentom. Pre svega, posebno je zainteresovan za efekte ’toksičnih, psihopatskih menadžera’ kako je sam pisao. U radu iz 2015. još je i dodao:
„Korporativne psihopate su…jednostavno one psihopate koje uspešno egzistiraju u društvu i rade u korporacijama… Oni su veoma orijentisani i usredsređeni na karijeru, ali su nemilosrdni, nemoralni i eksploatatori.“
Psihopatija je po svojoj definiciji ozbiljniji poremećaj koji se nasleđuje. Ali, ima istraživača koji su uveli termin i ’sekundarna psihopatija’ koja se svodi pod poremećaj koji je posledica delovanja okoline. U svakom slučaju, kada ispred vas stoji jedan psihopata, zapravo se radi o osobi:
- Koja ne brine za druge, nema saosećanja, hladnokrvna je.
- Čije su emocije plitke, pogotovo stid, krivica i sramota.
- Koja je neiskrena.
- Koja je pretereno samouverena.
- Sebična.
- Nesposobna da planira budućnost ili nema potrebu da je planira.
- Koja je sklona nasilju.
Koga je više?
Kako Bodi piše, korporatvini psihopata je šarmantan, u početku, staložen i smiren. Ali, na kraju se pokazuje kao prevarant, egocentrik, nemilosrdan, bez samokritičnosti, međuljudski neodgovoran i emocionalno plitak. Koliko je ovakvih ’profila’ u poslovnoj realnosti? Postoji li neki kritični procenat iz prakse?
Nekoliko istraživača se hvatalo u koštac sa pojavom korporativnih psihopata. Po jednom istraživanju na čelu sa Simonon Kruom, 12% višeg korporativnog rukovodstva pokazuje niz psihopatskih osobina.
Drugo istraživanje od pre dve godine iznelo je nešto optimističnije procente – za samo 3,5% visokog menadžmenta može se reći da imaju psihopatske crte.
Ali, daleko je zanimljivija procena istraživanja da su u korporativnom svetu psihopate zastupljenije nego u opštoj populaciji. Navodi se i da ih je 3,5 do 12 puta više. A, još manje ohrabrujuća izjava je da je bi svaki peti izvršni direktor mogao da bude psihopata.
Od stresa do krađe
Pitanje je šta se dešava kada jedan korporativni psihopata dobije korporativno unapređenje i moć? Pošto su ovakvi menadžeri veoma harizmatični, ubedljivi i kreativni, moglo bi se očekivati da su pravi izbor da vode kompanije do uspeha i profita. Ipak, nije tako. Istraživači su otkrili suprotno. Zašto?
Zlonamerne osobine korporativnih psihopata nadmašuju njihove pozitivne. Često maltretiraju saradnike, stvaraju sukobe, obeshrabuju ideje podređenih, ponašaju se neetički, pa čak i druge podstiču na isto. Njihovi postupci mogu da stvore atmosferu neprijateljskog okruženja na radnom mestu, povećanje tenzija zbog konkurencije, stres, odsustva, pa čak i krađe.
U navedenom istraživanju iz 2015. zapisano je ovako:
„Devijantno ponašanje na radnom mestu uzrok je gubitaka od milijardu dolara bez obzira na vrstu poslovne organizacije, a u velikom procentu ovi gubici potiču od ponašanja korporativnih psihopata na pozicijama lidera.“
Psihopata za primer
Jedan od primera koje je Brodi naveo je slučaj u firmi u kojoj je psihopata postao izvršni direktor. Bilo je 70 zaposlenih. U roku od nekoliko sedmica osetile su se štetne posledice njegove ’vladavine’.
Bilo je manje posla.
Produktivnost je opala.
Bolovanja zaposlenih su naglo učestala.
Uveren u svoju lidersku veštinu, pomenuti direktor je više puta izveštavao odbor da je poslovna slika odlična. Nije mu smetalo što laže jer nije imao planove da ostane na poziciji. Naprotiv, nameravao je da je iskoristi za dalje napredovanje i ulazak u politiku.
„Brzo napredovanje na korporativnim lestvicama ili prelazak u druge kompanije i organizacije čest je cilj korporativnih psihopata“ primetio je Brodi.
Izneo je i jedno zamiljivo zapažanje: „Teorija u osnovi kaže da su korporativne psihopate delimično krive za globalnu finansijsku krizu 2008. Bili su privučeni ponudama banaka i nagradama u neproporcionalnom broju. Odigrali su važnu ulogu i uticali na poslovnu kulturu, etiku i profile rizika banaka koje su ih zapošljavale.“
