Piše: Maja Jovanov / Svet osiguranja
Kina sa svojim funkcionalnim autokratskim sistemom ruši sve tabue i zbunjuje svet. Naročito onaj koji veruje da je liberalna tržišna ekonomija ideal i da predstavlja svojevrsni „kraj istorije” kao što je govorio čuveni američki društveni analitičar Frensis Fukujama. Ova zemlja Dalekog istoka dovodi u pitanje i druge etablirane mitove, poput onog da autokratski sistemi proizvode nestabilnost i siromaštvo.
Kineski primer svedoči suprotno. Kina je za 30 godina razvoja sprovela u isto vreme industrijsku, tehnološku i IT revoluciju. Svetu je za to bilo potrebno 300 godina. To do sada nije pošlo za rukom nijednoj zemlji. Zato se sa pravom pitamo – u kom pravcu ide ova velika zemlja? Kako naši savremenici vide njen razvoj? Koje su specifičnosti državnog kapitalizma u Kini i da li je moguće redefinisanje njenog budućeg razvoja?
U nastojanju da ograniče uspon Kine, SAD uvode brojne carinske i protekcionističke mere. Isto traži od EU, ali i drugih zemalja. Na delu je jedna od najtežih sankcija – zabrana izvoza čipova u Kinu. Od sposobnosti kineskog tehnološkog sektora, naučne i istraživačke zajednice da apsorbuje ove nedostatke, zavisiće da li će Kina biti naterana na autističnost i samodovoljnost ili će se inovacijama probiti na druga tržišta i vinuti nebu pod oblake.
Ulaganja u infrastrukturu i ljudski kapital
Spoljno-politički analitičar Borislav Korkodelović ističe da bi novi izraz koji je kineski predsednik Si Điping uveo u Izveštaj koji je predstavio na Nacionalnom kongresu KPK, održanom u oktobru – modernizacija na kineski način, mogao da znači da će budući ciljevi biti ostvareni posvećenošću ekonomskoj i političkoj „samostalnosti”.
„Prioriteti KPK su jačanje bezbednosti i promovisanje pravednog ekonomskog rasta. Sijeva definicija bezbednosti nadilazi vojna pitanja, uključuje hranu, digitalnu tehnologiju, energiju i radne veštine”, objašnjava Korkodelović.
On ističe da Si definiše ekonomski uspeh ne rastom BDP-a, već napretkom u prevazilaženju nedostataka određenih sektora društva i zadovoljavanju „sve većih potreba ljudi za boljim životom”.
„Kineska srednja klasa, sa primanjima u rasponu od 14.000 do 70.000 dolara, broji oko 400 miliona ljudi. Do 2035. bi trebalo da se udvostruči. Kineska ulaganja u fizičku infrastrukturu i ljudski kapital verovatno će se isplatiti u narednim decenijama. Zemlja će imati koristi od priliva talenata u nauci i tehnologiji. Od 2019. Kina sprovodi više istraživanja od SAD i Evrope u celini. Nadmašuje ih i većim procentom domaćih istraživačkih radova”, kaže Korkodelović.
On navodi da će novo rukovodstvo KPK, a od marta 2023. godine i nova vlada, biti suočeni sa ekonomskim izazovima koji nisu viđeni u poslednje dve decenije. To su spora spoljna potražnja, slabljenje prednosti lanaca snabdevanja i pretnje odvajanjem sa Zapada.
„Vladini savetnici pozivaju na veću dozu podsticaja i da se uspostavi jasan cilj BDP-a za sledeću godinu. Ima mišljenja da bi Kina trebalo da cilja rast veći od pet odsto. Ekonomija je u prvih devet meseci porasla za tri procenta, a predviđa se da će tokom čitave godine rasti za oko 3,2 odsto (UPDATE: Kina je u 2022.imala rast od tri odsto, što je najmanje u skoro pola veka) . To je niže od proseka od 5,1 procenta godišnje u periodu 2020-21, kada je pandemija preokrenula aktivnosti širom sveta. Privreda je ponovo usporila u oktobru zbog pooštrene kontrole koronavirusa i usporavanja spoljne potražnje”, kaže naš sagovornik.
Dodaje i da ekonomisti investicionih banaka Goldman Sachs i UBS očekuju da će kineski BDP biti povećan za 4,5 posto iduće godine, Morgan Stanley predviđa rast od pet posto, a Nomura nešto konzervativniji rast od četiri posto.
Kina je za Korkodelovića meritokratija, koncept gde su ekonomska dobra i politička vlast povereni pojedincima na osnovu talenta, pregalaštva i ostvarenja. To se smatra, kako kaže, glavnim činiocem uspeha Kine. Kriterijumi za napredovanje funkcionera su iskorenjivanje siromaštva, stvaranje novih radnih mesta, lokalni privredni i društveni napredak, i sve više, zaštita prirodne sredine. Krajnja proba za dobar politički sistem jeste koliko može da u očima ljudi obezbedi uspešno upravljanje.
Tehnološki napredak, inovacije i državni kapitalizam
Dr Katarina Zakić, naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu objašnjava kako je Kina ostvarila rast zasnovan na inovacijama. Kina je komunistička zemlja i nekada je imala snažne veze sa SSSR-om. Ekonomiju je podupirao jak državni aparat i izrada petogodišnjih planova. Odluke su se donosile centralizovano i to je bilo očekivano. Posle razlaza SSSR-a i NR Kine šezdesetih godina, ekonomski obrazac je ostao isti, a Kina je, usled političkih okolnosti i malog broja zemalja sa kojima je sarađivala, bila oslonjena na sopstvene snage.
„Preokret dolazi krajem sedamdesetih godina sa otvaranjem Kine ka svetu i tržišta za ulaganja iz inostranstva, a nešto kasnije i izlasku kineskih kompanija na međunarodna tržišta”, objašnjava naša sagovornica.
Bilo je jasno, dodaje ona, da ekonomska budućnost Kine zavisi od toga da li se principi slobodne tržišne ekonomije mogu spojiti sa vladavinom Komunističke partije Kine i još uvek vrlo dirigovanim centralizovanim upravljanjem. Ta početna faza se pokazala kao uspešna i model je nastavio da postoji. Krajem devedesetih počela je da se menja ekonomija. Petogodišnji planovi razvoja su počeli da se definišu drugačije, usmereni su na kvalitativni razvoj zemlje, postali su manje centralizovani. Provincije su postale nezavisnije, imale su više slobode u organizovanju regionalnih resursa i razvoja.
„Posmatračima sa strane delovalo je da se ništa nije promenilo, ali to ne odgovara praksi. Svi koji ozbiljnije prate kineski razvoj uočavaju promene i znaju da kineska vlada primenjuje izmene i promene onda kada je to svrsishodno. Ukoliko su neophodne, one će biti primenjene, o čemu svedoči i najnoviji 14-ti Petogodišnji plan razvoja”, navodi Zakić.
Zakić ističe da je privatna svojina promenila razvoj ekonomije u Kini i da su danas kineske kompanije nosioci razvoja.
Svetski ekonomski forum (WEF) navodi da odnos 60/70/80/90 pokazuje koliko su privatne kineske kompanije bitne. One doprinose 60% kineskom BDP-u, odgovorne su za 70% kineskih inovacija, obezbeđuju 80% urbane zaposlenosti i obezbeđuju 90% novih poslova. Prema istom izvoru, one su odgovorne za 70% investicija i 90% kineskog izvoza.
„U ovom sistemu bez obzira da li su u pitanju privatne ili državne kompanije, sve rade na tehnološkom razvoju i inovacijama. To je bio jedan od prvih poteza Deng Sjaopinga, Maovog naslednika krajem sedamdesetih godina XX veka – reforma sistema obrazovanja, ozbiljna ulaganja u njegov razvoj, kao i ulaganje u naučnoistraživačku delatnost, sa posebnim osvrtom na inovacije. Tehnološki napredak nije došao preko noći, niti ga je bilo lako ostvariti, ali je uz postepenu promenu kineske ekonomije, jačanje domaćeg tržišta i sistema obrazovanja i to bilo moguće”, navodi Zakić.
Zakić naglašava da treba znati da kineski model razvoja nije svuda primenjiv. Tu se, pre svega, misli na kulturu, način razmišljanja i shvatanja, te žrtvovanje individualnih interesa zarad interesa društva. To je nešto što zapadnim civilizacijama nije uobičajeno.
Uspeh uz pomoć učenja, kopije i snalažljivosti
Veliki problem Kine je što ona, za sada, ne može da izvozi kao nekada, a ne može da reši problem unutrašnje tražnje. I pored podizanja standarda, tržište ne bi moglo da upije tu ogromnu količinu robe. Iz ove situacije Kina se može izvući ako stvori paralelni trgovinski blok i platni sistem jačanjem saveza u BRIKS-u. Ta vizija je još uvek daleko od realizacije. To bi bilo ogromno zajedničko tržište.
Kinesku bajku mogu da naruše i drugi deformiteti. Voditi zemlju od 1,5 milijardi ljudi nije lako. Naročito su izazovna energetska i prehrambena pitanja.
Na unutrašnjem planu, najveći izazovi su u sektoru građevinarstva i infrastrukture. To je balon koji bi lako mogao da pukne. Ovaj sektor čini četvrtinu kineske ekonomije i bio je ključni pokretač rasta. Problem je nastao pregrevanjem ovog tržišta. Broj izgrađenih nekretnina u kojima niko nije živeo počeo je drastično da raste, a likvidnost u ovom sektoru opada.
Zaziranje od kapitala i sve veći nadzor kineskih vlasti, navodi kapital da traži druge niše i on to već čini, stacionirajući se kod velikog komšije – Indije.
Bez obzira na problem kinesko tržište je ogromno i ono neodoljivo privlači finansijski sektor. Peking je nedavno dozvolio upravljanje zajedničkim fondovima u potpunom vlasništvu, čime su otvorena vrata za britanski HSBC, Deutsche Bank, Goldman Sachs, Morgan Stanley…
Rigidnost ipak može stvoriti problem
Kina je rigidna po pitanju stranih ulaganja. Da bi kineske firme prikupile kapital na berzama koriste se trikovima. Osnovale bi firmu u nekoj of šor zoni, npr. na Kajmanskim ostrvima. Investitori bi zatim ulagali u to zavisno preduzeće. Na primer, svaki kupac deonice Alibabe u Njujorku, ne bi bio deoničar Alibabe, ali bi imao pravo na prinose. Pojavljuju se najave da bi kineske vlasti ovo zabranile. Ako se to desi, milijarde evra uložene u kineske firme bile bi pretvorene u prah.
Kina će morati da popusti kod politike nultog kovida. Ona to već čini nakon nedavno održanih protesta. Uporno odbijanje da odustane od ove politike analiti- čari objašnjavaju manjkom kapaciteta za smeštaj obolelih, nepostojanjem dobrih sistemskih rešenja kao i time što je reč o zdravstvenoj politici na čijim krilima je Si Điping osvojio svoj treći mandat. Izazov za Kinu je i visoka stopa nezaposlenosti mladih, što povećava krizu radnih mesta.
Bez obzira na sve ove okolnosti, dugačak je spisak svega što možemo naučiti od Kine. Možda je najvažnije to što je ona odličan đak, neprekidno uči na greškama drugih. Uspela je da iskopira sve što je dobro, a preispituje sve što je loše. Od kada je otvorila svoje tržište, prisvaja njegove dobre osobine. Ipak, smeta joj trka velikih kompanija za bezgraničnim ubiranjem profita. Tako je u državnim proklamacijama sve učestaliji stav da se neće dozvoliti profiterima da zgrću neograničenu dobit. Po kineskoj etici i poslovnoj kulturi koja se gradi, preče je blagostanje i dobrobit zajednice od interesa pojedinaca.
Zašto toliko veliki strah od jačanja Kine? Ili je to samo naša projekcija? Uzimajući u obzir njenu istoriju, Kina se bori samo za mesto koje joj pripada nakon čuvenog „veka poniženja” koji je počeo 1839. Prvim opijumskim ratom, a završio se proglašenjem Republike Kine.
Kina je jedna od najstarijih ljudskih civilizacija. Da nije bilo istorijske greške u 15. veku kada su carevi Kine zabranili daleka pomorska putovanja i uništili većinu carske flote, Ameriku ne bi otkrio Kristofor Kolumbo, već neki Mao ili Li. Kina u svojoj istoriji nije bila osvajački i ofanzivno nastrojena. To naravno ne znači da neće biti u budućnosti. Nesporno je da je Kina uspela da za 30 godina više od polovine svog stanovništva (više od 700 miliona) izbavi iz ekstremnog siromaštva. Kao i to da je glavna svetska radionica i da je sa svojom jeftinom robom i dalje vodeći čuvar od inflacije i još većeg udara na kupovnu moć i standard stanovništva u svetu. Možda nismo dovoljno svesni, ali postaćemo onda kada nam zbog nemogućnosti da stigne iz Kine, sa nekog drugog mesta dođe torba čija se cena takmiči sa torbom marke „Loius Vuitton”, a mi pritom nemamo neku drugu alternativu.
