Džon Stjuart Mil (1806-1873) bio je jedan od pronicljivijih i analitičnijih umova 19.veka. Rođeni Londonac, vaspitavan je u duhu strogog obrazovanja. Istoričari kažu da je prevazišao mnoge velikane koji su iza sebe ostavili vredna dela.
Mil je sa šest godina tumačio Platona, sa tri je učio starogrčki, u osmoj je pisao o istoriji Rima, da bi sa 16 već bio upoznat sa delima Njutna, Bentama, Loka. Prve ponude sa Oxford-a i Cambridge-a dobijao je sa 12 godina.
Džon Stjuart Mil je bio retko analitičan um. Ali, uz pomoć oca koji je verovao u ljudsku prirodu koja je je rođenjem ’tabula rasa’ ili prazna ploča i po kojoj treba ispisivati sadržaje kontrolisanim i temeljnim obrazovanjem, Mil je stasao u nesvakidašnjeg intelektualca. Ostavio je i svom i svakom nastupajućem vremenu velika dela. O slobodi je Milovo delo kojim je potvrdio svoj utilitaristički stav prema svetu i dokazao se kao zagovornik liberalizma.
I jedno i drugo bi se moglo ovako objasniti:
Dobro je korisno
Džon Stjuart Mil je verovao da svačiji postupak ima svoje posledice i na osnovu tih posledica može se proceniti da li je nečiji postupak dobar ili loš. Dobar postupak je onaj koji doprinosi ljudskoj dobrobiti, sreći. Tako da se moral mora „odrediti na osnovu nekog cilja, a ne da se ostavi u vlasti neodređenog osećanja ili unutrašnjeg ubeđenja. Moral valja učiniti predmetom rasuđivanja i proračunavanja, a ne pukog osećanja“, kako je Mil pisao u O slobodi.
„Sloboda je neophodna ako ljudski rod treba da dopre do istine. Istina nije vredna po sebi nego zato jer je korisna. Istinitost nekog mišljenja deo je njegove korisnosti“, pisao je Mil. Korisnost je ljučna.
A što se ideje liberalizma tiče, Mil je pisao da svako ponaosob poznaje sebe bolje nego bilo ko drugi. Svako zna šta ga usrećuje, šta uneserećuje. Svako zna kako želi da provede život koji mu je dat. I, ako jedno društvo treba da bude napredno i dobro uređeno, u njemu moraju da žive ljudi koji žive živote kakve sami biraju.
„U društvu je svako odgovoran za svoje ponašanje samo utoliko ukoliko se ono i drugih tiče. U onome što se njega samog tiče, svako je samostalan i pravno neograničen. Svako je gospodar nad samim sobom, nad svojim telom i svojom dušom“, bio je stav Mila i bio je siguran da čovečanstvo više dobija kad svakog pušta da živi kako mu volja, nego da svakog prisiljava da živi prema volji drugih.
Ipak, jedan je uslov – čovek može da živi po svojoj proceni i da sledi svoj put sve dok ne ugrožava druge. Upotreba sila u jednom civilizovanom društvu je jedino opravdana onda, kada postupci jednog ugrožavaju druge ljude.
Ovde se postavlja veliko pitanje – šta to znači povrediti druge? Gde je granica? Da li svakodnevno pijanstvo povređuje druge, članove porodice? Da li odbijanje da vežete pojas dok vozite povređujete druge? Mil objašnjava da mora da postoji jasna veza između postupka i povređivanja drugog. Isto tako, tu je i dužnost koju svako ima. Recimo, dužnost prema članovima porodice koji svedoče pijanstvu i trpe posledice delovanja alkohola.
Odvratan moralni karakter
„Povreda tuđih prava, nanošenje štete ili izazivanje gubitka, što se ne pravda nikakvim sopstvenim pravom, neiskrenost i dvoličnost u ophođenju sa drugima, nepošteno i podlo korišćenje prednosti u odnosu na druge, čak i sebično uzmicanje kad druge treba braniti, to je sve podložno moralnom prekoru, a u ozbiljnim slučajevima i moralnoj kazni.
I nisu samo postupci nemoralni, već i sklonosti koje su dovele do njih.
Svirepa narav, zloba i zla priroda, najprotivdruštvenija i najodvratnija od svih strasti – zavist, pretvaranje i neiskrenost, naprasita ljutnja, želja da se bude iznad drugih, želja da se poveća učešće u prednostima, gordost koja nalazi zadovoljstvo u poniženju drugih, egoizam po kome su pojedinac i njegovi interesi važniji od svega ostalog i koji sva sumnjiva pitanja rešavaju u svoju korist – eto, to su moralni poroci koji čine loš i odvratan moralni karakter.
Za razliku od ovakvih, greške koje čovek čini prema sebi samom nisu nemoralne ma koliko velike bile i ne oličuju grešnost“, piše Mil. Dužnost prema sebi samom znači samopoštovanje i razvijanje sebe samog. „Čovek o tome ne mora drugima da polaže račune jer to nije bitno za opšte dobro da bi se pojedinac osećao odgovornim za to“ u O slobodi zapisao je Džon Stjuart Mil.
Džon Stjuart Mil o prosečnosti
Koliko je Mil aktuelan i koliko će uvek biti, govore i njegova promišljanja o prosečnosti. Opšta težnja u celom svetu je da se prosečnosti da najveća moć među ljudima. U starom veku, srednjem i u manjem stepenu kroz dugi prelazak iz feudalizma do današnjeg doba, pojedinac je imao moć sam po sebi. Ako je imao talenat ili visoki društveni položaj, ta moć je bila veća, primećuje Mil.
„Danas se pojedinci gube u mnoštvu“, pisao je.
„U politici je gotovo trivijalno da kažemo kako javno mnjenje sada vlada svetom. Jedina moć koja zaslužuje to ime jeste moć masa i vlada dok služe težnjama i nagonima masa….
Oni čija se mišljenja nazivaju javnim mnjenjem nisu uvek ista vrsta javnosti. U Americi su oni sveukupno belo stanovništvo. U Engleskoj je to uglavnom srednja klasa. Ali, oni su uvek masa, to jest kolektivna prosečnost.
A, što je još veća novina, masa sada ne prihvata mišljenja crkvenih ili državnih dostojanstvenika, tobožnjih vođa ili mišljenja iz knjiga. Njeno mišljenje stvaraju ljudi potekli iz nje same koji joj se obraćaju ili govore u njeno ime u novinama, prema trenutnim podsticajima. Ja se ne žalim na sve to. Ali, to dovodi to toga da vlada prosečnosti bude prosečna vlada…
Nijedna vlada demokratije ili brojne aristokratije nije uspela da se uzdigne iznad prosečnosti izuzev kada je dopuštala da je vode saveti i uticaj obdarenijeg i obrazovanijeg pojedinca ili nekolicine. Pokretanje svega mudrog ili plemenitog dolazi, i mora doći, od pojedinaca“, Milova su razmišljanja o prosečnosti.
Ljudska bića nisu ovce
U vreme kada su mišljenja masa i prosečnost postali preovlađujuća snaga, suprotstavljanje toj tendenciji je sve veće isticanje individualnosti onih koji su na višem nivou mišljenja. Tada je važno da izuzetni pojedinci budu podsticani umesto da budu odvraćani kad rade suprotno od mase.
„Nema razlga da se svi ljudski životi grade po jednom ili nekoliko uzoraka. Ako neki čovek ima dovoljno zdravog razuma i iskustva, njegov spostveni način života je najbolji. Ne zato što je najboli sam po sebi, već zato što je njegov sopstveni. Ljudska bića nisu kao ovce, a čak ni ovce nisu toliko slične da ih ne možemo razlikovati“, reči su Mila.
Kad je pisao o kolektivnoj prosečnosti i masama, Mil nije mogao da ne piše i o onim retkim, posebnim pojedincima, genijalnim ljudima. Oni su uvek manjina i verovatno će uvek i biti. „Da bismo ih imali, moramo da čuvamo tlo na kome rastu“, upozoravao je Mil. Genije, po njegovom mišljenju, može slobodno da diše samo u atmosferi slobode. Genijalni ljudi su manje sposobni da se uklope bez štetnog pritiska u bilo koji kalup koje svako društvo ima.
„Ako zbog plašljivosti genijalni ljudi pristanu da budu strpani u neki od kalupa i da tako ne razviju one svoje osobine koje se ne mogu razviti pod pritiskom, društvo će imati male koristi od njihovog genija“, jedno je od upozorenja, ali i podsećanja Džona Stjuarta Mila da pored kolektivne prosečnosti oni koji nisu u kalupu donose svima najveću korist.
