Dva sata dnevno. Na prvi pogled zvuči kao razumno ograničenje vremena provedenog na društvenim mrežama. Ali, kada se ta dva sata pretvore u sedmice i godine, slika izgleda drugačije: 14 sati sedmično i oko 730 sati godišnje. Zamalo pa mesec dana života, dan i noć, pred ekranom Instagram-a i Facebook-a što se Mete tiče.
Upravo toliko iznosi dnevno ograničenje koje je Meta prihvatila za korisnike mlađe od 18 godina u okviru nagodbe sa američkim državnim tužiocima. Uz strožu proveru uzrasta, zaštitu od neželjenih kontakata, mogućnost isključivanja automatskog puštanja video-sadržaja i skrivanja broja lajkova, predviđeno je da maloletnici na Instagramu i Facebooku provedu najviše dva sata dnevno. Od ponoći do šest ujutru pristup bi trebalo da bude onemogućen, osim ako roditelj ne promeni podešavanje.
Dva sata su, procenjeno je, postala mera zaštite.
Kada 120 minuta postane „malo“
Ovaj aktuelni detalj oko nagodbe dobija drugačije značenje u svetlu velike analize koja je objavljena gotovo istovremeno sa vešću o nagodbi. Istraživači Univerziteta u Sinsinatiju i Nortvestern univerziteta analizirali su 11 godina podataka prikupljenih od 183.000 odraslih osoba. Intenzivno korišćenje društvenih mreža pokazalo se kao jedan od važnih faktora koji su izazivali depresiju, a povezanost se ponavljala tokom svih 11 posmatranih godina.
„Posebno je zanimljiva granica koja se pojavila u podacima: povezanost sa depresijom koju su ljudi sami prijavljivali u smislu da su izjavljivali da se osećaju depresivno, uočena je kod ispitanika koji su na društvenim mrežama provodili najmanje 150 minuta dnevno“ napisali su istraživači. Metino novo ograničenje za maloletnike iznosi 120 minuta.
Razlika je pola sata.
Naravno, korelacija nije isto što i dokaz da društvene mreže izazivaju depresiju. Ali, podatak otvara pitanje koje je važnije od rasprave o broju: kako se dogodilo da dva sata svakodnevnog boravka na društvenim mrežama počnemo da doživljavamo kao umerenost?
Kada se nešto ponavlja svakoga dana, prestaje da deluje bitno i veliko. Počinje da se podraazumeva. Dva sata ne zvuče dramatično. Samo, za godinu dana to je više od 700 sati. Za deset godina više od 7.000. Vreme ima neobičnu osobinu da deluje beznačajno dok ga trošite u malim dnevnim dozama.
Ekonomija pažnje nema razloga da vam vrati vreme
Američke savezne države tvrdile su u postupku protiv Mete da je kompanija razvijala funkcije koje podstiču decu i tinejdžere da što duže ostanu na platformama. Forsiranje da se provodi što više vremena na mrežama, prema navodima, u samom je središtu slučaja. Tu se nalazi osnovni sukob digitalnog doba. Korisnik želi da vidi šta ima novo, odgovori na poruku, pogleda nekoliko fotografija ili jedan video. Platforma ima sasvim drugačiji interes: da korisnik ostane.
Još jedan video. Još jedan skrol. Još jedna notifikacija. Još nekoliko minuta koji gotovo nikada ne izgledaju kao odluka. Još.
Zbog toga rasprava o društvenim mrežama odavno nije samo rasprava o disciplini pojedinca. Tehnologija je dizajnirana tako da se takmiči za pažnju, a pažnja je ograničen resurs. Svaki minut koji dobije ekran negde je morao biti oduzet: snu, razgovoru, učenju, kretanju, dosadi iz koje ponekad nastaje kreativnost ili jednostavno vremenu u kojem čovek nije ničiji korisnik.
Dva sata dnevno nekome zaista ne zvuče mnogo sve dok ne počnete da ih računate kao deo života.
