Dušan Duda Ivković (1943-2021) bio je jedan od najuspešnijih evropskih košarkaških trenera. Od 1968. i klupe u Radničkom, preko lidera tima Partizana, Šibenika, Vojvodine, grčkih Arisa i PAOK-a, Panionisa, Olimpijakosa i AEK, moskovskih CSKA i Dinama do turskog Efesa, Duda Ivković je osvajao titule i prvenstva, klupske i sa reprezentacijom. Izborio se i za trofej svetskog šampiona 1990. na prvenstvu u Argentini. Pre toga sa jugoslovenskim momcima je doneo kući srebrnu medalju sa OI u Seulu.
Svaki ljubitelj ove igre koja je osvojila svet, sa dva koša i jednom loptom, sa po pet igrača na parketu, zna za Dudu Ivkovića, trenera čvrste ruke, velikog znanja, lidera koji nije pristajao na kompromise, ali uz čije ime je svako od njegovih saradnika izgovarao ’Respekt!’.
I kao jedan od malo ljudi sa ovih prostora koji zaista zaslužuju (auto)biografiju iz koje se uči i na čijeg glavnog junaka svako treba da se ugleda, Duda Ivković je dobio svoju ’Moj krst, moja priča’. Nažalost, nije završena. Sada je na policama knjižara i preporuka je svakome ko bi da upozna jednog jakog vođu, velikog radnika, čoveka kome je disciplina bila osnovna potka u životu.
Ova knjiga nije oda jednom velikom treneru. U njenim redovima neće čitati detalje it Dudinog života, prepričavanja anegdota i sećanja. Ovo je jedna dragocena ispovest cenjenog lidera.
Duda Ivković, nameštanja i kinta
Kako je i sam autor Aleksandar Miletić potvrdio, Duda se na ovaj korak odlučio jer nije želeo da to bude knjiga o košarci. Želeo je da to bude zbirka priča o ljudima koji su imali snažan uticaj na njegov život i put kojim je koračao. Knjiga se može na kraju razumeti i kao zahvalnost svima koji su mu bili podrška.
„U mom prisustvu nikada nije moglo da prođe nešto što je suprotno osnovnim moralnim vrednostima. Nikakva nameštanja, nikakva kinta, nikakva osveta ili zloba.
Uvek sam se držao date reči i principa. Čak i na svoju štetu. Normalno, svestan sam i svojih mana. Međutim, ono što niko ne može da mi ospori je taj osećaj za pravdu i pravednost. Jer, u krajnjem slučaju, ne možeš biti dobar čovek ako nisi pravičan“, u jednom od prvih delova knjige ’Moj krst, moja priča’ priznao je Duda Ivković.
Golub, pčela, koš
Porodica je temelj na koji je Duda Ivković oslanjao sve što je radio i samo je još jedan od izuzetno uspešnih ljudi koji nikada nisu odustajali da neguju i porodicu i prijatelje. U poglavlju ’Golub, pčela i koš’ zanimljiva je novootkrivena strana ličnosti Dude Ivkovića i to kroz ova tri, naizgled, nespojiva simbola.
„Pčele su donosile dvostruku korist. Bile su osnovni izvor prihoda naše porodice, a ujedno su ocu, kako su to kasnije konstatovali lekari, produžavale život.
Dva goluba na grbu Ivkovića predstavljaju mog brata Pivu (Slobodana) i mene dok stojimo na košu. Ispod je mrežica u obliku saća i na njoj je pčela. Ljubav prema golubovima, koju smo stekli od malih nogu, Piva i ja smo nastavili da negujemo i produbljujemo. Golubovi su nam doslovce dali krila, slobodu da maštamo, prkos da se izdignemo iznad teških situacija. Uvek su nam donosili neizmernu radost i ushićenje, a ponekad i beg od stvarnosti. Zbog njih smo, a to nije preterivanje, postali bolji ljudi.
Koš je nešto što ne treba posebno objašnjavati kad je reč o Pivi i meni.
Mama Branka, stožer naše porodice, sigurno ne bi danas zamerila što je na prvi pogled nema na tom grbu. Kao pesnikinja koja se bolje snalazila u svetu simbola i u svemu mogla da nasluti metaforu, i u ovoj prilici, simbolično, na svoj poetski način spaja sve nas. Ona je i pčela i golub i koš jer živela je za sve nas i bila je vojnik naših potajnih želja i snova…“ jedna je od zanimljivih slika i razmišljanja trenera Dušana Dude Ivkovića izdvojenih iz njegove tek objavljenje nezavršene autobiografije.
