Nije bitno kako padaš, već kako se dočekaš – Gabrijel Krauze i autentičnost života na margini

Foto: Steve Turvey

Ključne tačke
  • Debitantski roman “Ko su oni bili” britanskog autora Gabrijela Krauzea izdalo je Dokaz izdavaštvo.
  • Pred nama je oštro svedočenje o životu na margini, ali i o konstantnim izborima da se u njega sve dublje uplovljava.
  • Dok je ovakva svakodnevica mnogima strana, motivacije koje je iznova i iznova pokreću i više su nego poznate – reputacija, uspeh i novac.

Počinje nemirom, jurnjavom i životom na drugoj strani zakona. Nastavlja se kroz očaj, strah, tuče, pucnjave i krađe, a kad se jednom završi, teško je ponovo doći do daha. No, nijedno upozorenje neće vas zapravo pripremiti na ono što vas čeka u debitantskom romanu “Ko su oni bili” britanskog autora Gabrijela Krauzea – njegovu silinu moraćete da osetite na sopstvenoj koži.

“Iskačem iz kolica na pločnik i to je taj trenutak – kada iskočiš iz kola i više nema nazad”, govori nam Krauze, bombastično otpočinjući svoj literarni prvenac. “Kada znaš da ćeš definitivno to uraditi, iako zbog adrenalina koji ti fura kroz telo na sekund poželiš da nisi tamo.”

I zaista, nelagodu, napetost i primalnost nagona o kojima ovaj autor piše još u prvoj rečenici proživljavamo do srži i kao posmatrači. Kroz svih dvestotinak stranica romana koji ne zazire od prikazivanja ljudske strane neljudskih ponašanja, jasno nam je da su svet, ulica i asfalt o kojima Krauze pripoveda svugde oko nas, bez obzira na to da li smo spremni da se sa njima suočimo ili ne.

Put bez povratka

Priča kreće sistematično i bez dlake na jeziku. Pljačkom, lomljenjem kostiju i skidanjem Roleksa sa ruke nesvesne bogatašice. Nema trenutka u kojem možemo doći do vazduha jer, na kraju krajeva, do njega ne mogu doći ni sami junaci, a možda i najviše od svih njen problematični, besni i nepredvidivi narator. “Svi smo mi, u suštini,” kaže on, “proizvod svakog pojedinačnog trenutka u svom životu, i nekad postajemo nešto što nikad nismo ni znali da možemo biti.

Upoznajući nas sa momkom od 18-19 godina iz čije perspektive posmatramo sva dešavanja u londonskom getu ranih dvehiljaditih, ovaj autor nas, u stvari, upoznaje sa surovom realnošću koju prosečan čovek vidi jedino u crnoj hronici. Balansirajući između izbegavanja kaznenih ustanova, u kojima ipak završi jednom ili dvaput, i kulture bandi koje svoju odanost kroje po poštanskom broju i kraju po kojem se kreću, Krauze sa podjednakim žarom piše i o jednom svojevrsnom duplom životu – o filozofiji, ljubavi, prijateljstvima, izdaji i studijama književnosti, pozivu koji ovog protagonistu izdvaja iz konteksta sopstvenog života.

Međutim, ono što se usled neverovatnog toka knjige, konstantnog pokreta i pitkosti štiva lako zaboravi, je činjenica da “Ko su oni bili” nije puka fikcija. To je ispovedno, autobiografsko delo, koje svoju žestinu vuče iz činjenice da se sve ono o čemu čitamo na ovaj ili onaj način dogodilo i u stvarnosti. Da Krauze piše iz proživljenog, iz sirovog iskustva koje je ključ autentičnosti dela koje imamo pred sobom i koje ga je, naizgled, povelo na put bez povratka..

Preko trnja do zvezda

Za prijatelje Snups, za roditelje, brata i devojku Gabrijel, a za policiju i sud gospodin Krauze, sa 17 godina napušta porodični dom i odlazi u Južni Kilbern, opasno i kriminalno predgrađe Londona, kako bi bez dodatnih prepreka uplovio dublje u svet droge, dilovanja i nasilja. I, bez obzira na to što na fakultetu postiže sjajne rezultate, dok na predavanjima kao iz šale tumači Ničea, njegov bunt je opipljiv. A, uz spremnost da ide mnogo dalje od svojih vršnjaka i braće sa ulice, pred nama je oštro svedočenje o životu na margini, ali i o konstantnim izborima da se u njega sve dublje uplovljava.

Dok je ovakva svakodnevica mnogima strana, motivacije koje je iznova i iznova pokreću i više su nego poznate – reputacija, uspeh i novac. Snups, pa tako i sam Krauze, svojevrstan je odraz u ogledalu Patrika Bejtmena iz poznatog filma “American Psycho”. Dok im je pristup zasigurno drugačiji, računajući da Bejtmen svoj identitet gradi oko korporativne strukture, biznisa i uspinjanja uz korporativnu lestvicu, metode im u biti i nisu toliko drugačije. Za oba ova junaka jedna stvar je zasigurno zajednička – bitno je ostaviti trag, neophodno je osetiti moć, finansijska krvna slika i više je nego značajna, a nasilje koje počinjavaju amoralno je jedino ako za njega neko sazna.

Newsletter

“Obojica znamo da jurimo još jedan veliki ulov kao onaj ludački koji nas je učinio bogatim,” govori nam Krauze, “Kažu posle nađi pošten posao. Ako kako ja to vidim, kako Dario to vidi, oni u stvari hoće da se potčiniš. Crnči da napuniš tuđe džepove više nego svoje, vraćaj se kući sa onoliko koliko je dovoljno da preživiš još jedan mesec, pa onda to ponavljaj iznova i iznova. To cedi tvoj duh. Pretvara te u školjku. Ako prisloniš takvu školjku na uvo, čućeš odjek snova u daljini. Ali to je samo iluzija.”

Zbog ovog žara Snups na momente više zvuči kao tajkun u usponu nego kao momak koji živi u getu. I, mada na prvi pogled priča o ulici i priča o uspehu nemaju mnogo dodirnih tačaka, činjenica je da su zapravo krajnosti jedne te iste skale. A, kada kažemo da je za pravo napredovanje okrutnost neophodna, jasno nam je da obe strane ovu filozofiju shvataju i više nego ozbiljno.

Isplivati na vrh

Dok čitamo svojevrsne memoare ovog mladog britanskog pisca, nemoguće je a da ne pomislimo na “La Haine”, kultni crno-beli film iz 1995. koji je na velike ekrane doneo možda i jedan od najautentičnijih prikaza uličnog života Pariza. “Nije bitno kako padaš,” odjekuje uvodnom špicom ovog dugometražnog klasika, “već kako se dočekaš”, a čini se da isti momentum diše i između stranica knjige koju je u 2021. godini Dokaz izdavaštvo priredilo i za domaće tržište. Na taj se način lagodno uklapa u nasleđe koje su nam ostavili filmovi poput brazilskog “City of God” ili kasnijih adaptacija kao štu su poljski “Corpus Christi”, te serija “The Night Of”.

Možda su neke od najupečatljivijih scena upravo one u kojima Krauze opisuje zatvor, a misaoni tok kroz koji njegov junak prolazi, kroz koje je, po svemu sudeći, prošao i autor sam, toliko je efektan da se lako ureže u pamćenje.

“Jedne noći dok buljim u tavanicu odjednom shvatim,” govori nam Snups o svojim danima u ćeliji, “ovaj život je kao da si u okeanu. Neki ljudi uporno plivaju ka dnu. Neki ljudi dotaknu dno jednom nogom, ili čak sa obe, a onda se odgurnu da bi se vratili na površinu gde mogu da dišu. Drugi stižu do dna i odlučuju da ostanu tamo. Ja ne želim da stignem do dna jer se već davim. “

I, kada sve otpadne, kada se neki izvuku, kada neke ljude proguta ulica, dok one treće ispljune nazad i ostavi bez ičega, svi koji su potonuli padaju u zaborav. Više nije toliko važno ko su oni bili, jer svet nastavlja da se okreće i njihovi naslednici zauzimaju svoja mesta, ali ono što ostaje, makar nakon ove knjige, jesu nešto drugačija pitanja.

Kakav je to život vredan življenja? I do koje mere smo spremni da idemo kako bismo ga osetili?

Strogo je zabranjeno kopiranje tekstova osim u slučaju preciznog navođenja izvora i linka ka originalnom tekstu.

Podeli tekst

Ako ste propustili

Povezane vesti

OSTAVITE KOMENTAR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo unesite svoje ime ovde