Nikola Pašić je za Dučića bio ’primer onoga što se zove vođ’

Foto: Wikipedia

Ključne tačke
  • Nikola Pašić, jedan od najvećih srpskih državnika bio je primer onoga što se zove vođ, po rečima Jovana Dučića.
  • Pred ovako skromnim državnikom svako je imao tremu i svako u njegovom društvu nije sam sebi izgledao dovoljno uman niti pristojan, a ni oprezan.
  • Ceo narod ga je mrzeo, po rečima Dučića, ali kada je umro, cela zemlja je dobila utisak da će sve posle njega poći naopako.

Nikola Pašić (1845-1926) je, kako je svojim perom zapisao Jovan Dučić, napadan ’celo pola veka u Srbiji i to kao bogataš, posednik nekoliko ćoškova u Beogradu, sebičnjak’. Međutim, kako dalje piše Dučić, Pašić je celog veka živeo životom kakvog grčkog mudraca, bez ličnih potreba i bez ličnih želja.

Ono što stoji zapisano i istorijskim knjigama je da je Nikola Pašić, rođeni Zaječarac, bio predsednik kraljeve vlade u Srbiji pet puta, da bi potom bio predsednik vlade Kraljevine SHS. Na vlasti je proveo gotovo 18 godina i to u najtežim trenucima za državu. Uspeo je da i tokom Prvog svetskog rata istraje i ostvari gotovo sve državne ciljeve. Ovo trajanje u politici i javnom životu dokazalo je mnogo toga o ličnosti Pašićevoj, ali pre svega da je bio pravi primer ’onoga što se zove vođ’.

Nikola Pašić lukavstvo i rezerva

Pred ovako skromnim državnikom svako je imao tremu“, u tekstu o ličnosti Nikole Pašića zapisao je diplomata i pesnik Dučić. Dučić je svedočio da se svako u prisustvu Pašića ustručavao kada bi trebalo da govori i tražio je pogodne izraze. Ni najučeniji u njegovom društvu nije izgledao sam sebi dovoljno uman, ni dovoljno pristojan, a naročito ne dovoljno oprezan.

Taj Pašić kojeg smo svi mi uvek poznavali starijim od sebe, i starcem, koji nije mnogo reči izrekao na ovom svetu, imao je nešto zapovedničko u svom ćutanju i nešto izvanredno rezervisano u neprihvatanju dužih diskusija“ u tekstu o srpskom državniku pisao je Dučić.

U komunikaciji Pašić se nije branio doskočicama, nego ćutanjem, rezervom, kratkom replikom, izbegavanjem svakog sukoba i takmičenja. Svako ga je, po sećanju Dučića, smatrao prepredenjakom, a on je zapravo bio najmanje licemer od svih ljudi.

Ako je govorio sa Nemcem, govorio je francuski. Sa Francuzom je govorio nemački i to nije bilo slučajno niti je bio znak rasejanosti. To je bilo sračunato da bi u oba slučaja za sebe zadržao povoljniji položaj u konverzaciji. „Bilo je to lukavstvo koje je Pašić koristio i sa nekim našim ljudima koji su bili brzi na dvosmislice, sumnjičenje, izigravanje, šeretluk“ primećivao je Jovan Dučić. Ako je hteo da bude u pravu i da uvek vlada, nije to bilo zato jer je druge želeo da potceni. On je zaista najviše verovao u svoju superiornost. Svoje činovnike je uvek primao u Ministarstvu u svojoj kancelariji i to sa najvećom kurtoazijom. Najmlađeg je primao stojeći.

Primer onoga što se zove vođ

Bliski saradnici Nikole Pašića bili su skromni u potrebama baš kao i njihov lider. I Protić, i Paču i Drašković, i general Putnik i Mišić i Pavlović bili su siromašni ljudi. I, još im je nešto bilo zajedničko – za njih, Pašić je bio primer onoga što se zove vođ, kako je to zabeležio Dučić.

Jer ni državnici, kao tehničari i arhitekti države, ni političari, graditelji i rušitelji vlada, donosioci zakona i posrednici između naroda i krune, nisu neizbežno vođe.

Vođ političkih gomila, to je čovek za ovo opredeljen prirodom, po intelektu, a još više po svom karakteru. Čovek koji nije ni mudriji ni nemudriji nego drugi ljudi, ali koji ima svoj seksipil politički, temperament druželjubiv, politiku atrakcije i dominacije.

Ovna koji predvodi stado, sa svojom klepetušom o vratu, stavite u više mahova među zadnje ovce u stadu, i on će neprestano da izbija do u prvi red.

Pašića sa kulturom prevazilazili su i Paču i Protić, njegovi drugovii. Ali, nikada ga nisu mogli nadmašiti u njegovoj prirodi partijskog šefa“ bilo je zapažanje diplomate Dučića.

Posle njega put u haos

Na svakoj evropskoj konferenciji gde je Pašić učestvovao kao delegat svoje države, za stolom je izgledao kao predsednik konferencije i onda kad to nije bio. Njegova pojava je, po svedocima, ’davala odista dostojanstva i sjaja, a u našoj skupštini bio je prava dekoracija. Međutim, svi njegovi načini, što niko ne bi rekao, bili su skromni, demokratski, narodni. Ništa nije sračunavao na ličnu korist.’

Čudno je bilo za ovako velikog državnika, po struci inženjera dobro školovanog u Cirihu, da je on celu svoju porodicu ostavio u vrlo skromnom materijalnom stanju, dok su posle njega dolazili samo političari koji su, kao nekad pape, stvarali samo nepotizam, bogaćenje svojih rođaka. Ovo je zapisano kao Dučićevo zapažanje o stilu života Nikole Pašića.

Ceo ga je narod mrzeo

Dučić je u daljem tekstu zapisao i da je ’Pašić bio smatran najsilnijim čovekom svog vremena u kraljevini srpskoj. Zato ga je ceo narod i svaki pojedinac najdublje mrzeo. Nijednog ručka u toj zemlji nije bilo, niti ijedne pošalice u kojoj nije izliven otrov najpre na tog starog i otmenog gospodina koji nije nikom lično učinio nažao, koji je veliki deo života proveo u svojoj zamračenoj sobici kuće na Terazijama i koji nije imao ni potreba ni želja. Bio je okružen svojom decom i ljušteći uveče samo jednu jabuku’.

Austrija i Bugarska su ga smatrale najvećim makijavelistom Balkana. Abdul Hamid je o njemu mislio loše. U Nemačkoj su ga smatrali glavnom smetnjom prodiranju Nemačke na Istok. U Crnoj Gori su ga držali za najvećeg neprijatelja njihove dinastije. I posle rata u Hrvatskoj, Radić je o njemu govorio kao glavnom krivcu za ujedinjenje.

Ali, kada se raširila vest da je Nikola Pašić umro, cela zemlja je dobila utisak da će posle njega sve poći naopako. I nije se prevarila. Zatim je odista došao put u haos“, završio je svoj tekst o jednom od najvećih srpskih državnika njegov savremenik Jovan Dučić.

Strogo je zabranjeno kopiranje tekstova osim u slučaju preciznog navođenja izvora i linka ka originalnom tekstu.

Podeli tekst

Ako ste propustili

Povezane vesti

Komentari +

OSTAVITE KOMENTAR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo unesite svoje ime ovde