„Domaće investicije su ‘bakin tajni sastojak’ u receptu privrednog razvoja. Njihov rast se može obezbediti kreiranjem povoljnijeg okruženja za investiranje. To se, sa jedne strane, postiže unapređenjem institucionalnog i pravnog okruženja, olakšavanjem načina poslovanja kompanijama, boljim i transparentnijim radom poreske i lokalne uprave, kao i boljom i bržom zaštitom prava investitora. U ovom domenu je postignut određen progres u prethodnom periodu, ali postoji još stvari koje treba uraditi“, ukazuje prof. Milan Nedeljković, dekan FEFA i izabrani spoljni saradnik CESIfo instituta iz Minhena.
U razgovoru za „Svet bankarstva i investicija“ naš sagovornik odgovarajući na pitanje kako promeniti ambijent da i domaćih privatnih investicija bude više, ističe i ostale važne činioce za promenu.
„Drugi bitan elemenat predstavlja ulaganje u obrazovanje i nauku koji stimulišu investicije u proizvode/usluge koje imaju višu dodatu vrednost, a koje su ključne za napredak naše ekonomije. Treći bitan segment predstavlja produbljivanje finansijskog tržišta na način da potrebni novac za investicije može biti dostupan i izvan bankarskog sektora, uz adekvatan rizikom korigovan prinos“, ističe prof. dr Nedeljković.
Sposobnost zemalja da podrže svoje ekonomije u velikoj meri je rezultat prethodnih napora da se ojača makroekonomsko upravljanje i izgrade fiskalni amortizeri. Ocene su da je Srbija taj posao dobro uradila pre krize, smanjila je fiskalni deficit, smanjila javni dug i povećala devizne rezerve. Ali, da li se i gde se moglo bolje?
Srbija je postigla značajan progres u pogledu makroekonomske stabilizacije u prethodnom periodu, što se ogleda i u stabilnosti očekivanja i ponašanja i domaćih i inostranih investitora tokom krize. Prostor za poboljšanja vidim u brzini fiskalnog odgovora i kretanja u pravcu spremnosti automatskih fiskalnih stabilizatora, koji su izostali na početku krize. Pored toga, period između krize Evrozone i pandemije je bio jedan od stabilnijih perioda na globalnim finansijskim tržištima u protekle četiri decenije. Srbija nije iskoristila priliku da u ovim uslovima ubrza razvoj domaćeg finansijskog tržišta, koje je od presudnog značaja za unapređenje finansiranja domaćih firmi. Razvoj finansijskog tržišta nije ključna funkcija kreatora ekonomske politike, ali na pozitivnom primeru zemalja jugoistočne Azije (Malezija, Indonezija i drugi) vidimo da oni mogu dati značajan doprinos na iniciranju tog puta.
Šta su po Vašem mišljenju pouke ove pandemije koja je proizvela društvenu i ekonomsku krizu?
Da krenemo od nivoa pojedinca. Pouka je koliko su nam u životu bitne male stvari koje uzimamo zdravo za gotovo tokom tipičnog dnevnog ritma, a čiji značaj i smisao smo tek videli kada su postale ograničene – druženje na kafi, večeri, viđanje svojih roditelja, pa čak i običan poziv telefonom umesto gledanja u ekran neke od aplikacija za video konferencije. Na širem, poslovnom nivou pouka je koliko je značajno biti prilagodljiv i brz u donošenju poslovnih odluka u izmenjenim okolnostima. Naravno, to i inovativnost su uvek bile prednosti tržišnih lidera, ali su ove organizacione osobine sada postale neophodne da bi ste uopšte poslovno preživeli. Istovremeno, postali smo svedoci da je digitalni svet, koji uključuje svet personalizovanih ponuda, novih kanala komunikacije i prodaje i kreiranja ideja na osnovu „pametnog“ korišćenja podataka koje organizacije imaju, postao svakodnevica, a ne nešto što će nastupiti za 5-10 godina. Na najširem, makro nivou naučili smo o značaju postojanja koordinacije između zemalja/regiona i potrebe za solidarnošću. Iako je ovo nešto što smo smatrali da je temelj razvijenih zapadnih zemalja, videli smo upravo suprotno i da ono što je ideal na papiru ne mora postojati u praksi.
Međunarodne institucije dale su projekcije o privrednom rastu Srbije, može se čuti da je on veći od onog što se prognozira za Evropu. Šta je po Vama ono što bi realno moglo da bude zamajac privrednom rastu kod nas?
Nove projekcije MMF-a (aprilski WEO) predviđaju rast BDP-a od približno 5%, što je jedna od najvećih stopa u regionu (iza Turske, Albanije i Crne Gore). Potrebno je istaći jednu stvar ovde. Mislim da je tema privrednog rasta postala „rijalitizovana“ kod nas. Veoma često se licitira o jednom broju, koji predstavlja samo jednu od mera privredne aktivnosti. Sama stopa BDP-a se izračunava kroz aproksimacije i agregacije, i kod nas, a i svuda u svetu, svedoci smo značajnih revizija izveštavane stope rasta BDP-a po protoku nekoliko godina. Naše društvo treba da interesuje ekonomski razvoj, a to je mnogo širi pojam od stope rasta BDP-a, koji uključuje pitanja kvaliteta životne sredine, nejednakosti, inkluzije, koja se retko spominju. U slučaju famozne cifre – ova kriza je većinski posledica zdravstvenog problema. Ukoliko uspemo da postignemo da stepen normalizacije života bude brži u odnosu na druge zemlje, što je povezano sa procesom vakcinacije, to će zamajac stopi rasta BDP-a biti veći. Naravno, tip naše privredne strukture nam pomaže u tom pravcu u poređenju sa razvijenim zemljama.
Usvajaju se i primenjuju setovi mera za pomoć privredi. Kako biste ocenili ove poslednje mere? Da li je trebalo biti selektivniji u pomoći stanovništvu?
Pomoć države je odigrala značajnu i pozitivnu ulogu u premošćavanju krize za značajan broj preduzeća, naročito u domenu pružanja preko potrebne likvidnosti na početku krize. Međutim, da bi mere dostigle maksimalan pozitivan efekat, iz perspektive društva, odnosno nas poreskih obveznika, one bi trebalo da budu selektivnije, kao što je u određenoj meri učinjeno u paketima iz ove godine. Neselektivnost se naročito odnosi na novčanu pomoć svim stanovnicima. Ta mera nije imala ekonomskog smisla, ni u 2020. godini, ni sada. Koncept „bacanja novca iz helikoptera“ ima možda smisla u situaciji kada postoji poljuljano poverenje u stabilnost finansijskog sistema i uzdržavanje od potrošnje. Mi krizu poverenja nismo imali ni prošle, ni ove godine, pa je samim tim efekat ove mere na stimulisanje domaće privredne aktivnosti limitiran i inferioran u odnosu na druge mogućnosti na koje su mogle da se upotrebe odobrena sredstva.
Kako bi po Vama te mere podrške privredi mogle da budu efikasnije?
Ključ za efikasnost je u selektivnosti koja se zasniva na objektivnim kriterijumima. Imajući u vidu da sada imamo dovoljno dobar uvid u pogođene sektore, ne postoji prepreka da mere budu usmerene ka onima kojima su potrebne. Odobreni značajan iznos tada se može koristi i na alternativne načine kao što su oslobađanje (neprolongiranja) plaćanja dela poreza i/ili doprinosa na zarade kao što je recimo slučaj u Mađarskoj ili Hrvatskoj, prolongiranja i/ili bržeg povraćaja PDV-a, što je bilo u Bugarskoj, Čileu, Grčkoj, Nemačkoj, Francuskoj.
Čuju se upozorenja, da će tek po okončanju pandemije banke suočiti sa nenaplativim kreditima. Šta bi sada trebalo preduzeti da se kriza iz realnog ne prelije u finansijski sektor, koji za sada odoleva?
Bankarski sektor u Srbiji je jako dobro kapitalizovan i u prethodnim godinama „očišćeni“ su bilansi najvećeg broja banaka. Polazna osnova je snažna. Istovremeno, globalna likvidnost je na visokom nivou i izvori finansiranja nisu ugroženi. Trenutna kriza ne potiče iz finansijskog ili realnog sektora, te stoga ima disproporcionalni efekat na sektore. Najviše pogođeni sektori, u proseku, nemaju veliki ponder u bilansima banaka. Iz te perspektive, zdravstvenom situacijom podržan oporavak ekonomije uz mere podrške najugroženijim sektorima ne bi trebao da dovede do značajnih pritisaka na finansijski sektor.
Ali, neizvesno je kada će se pandemija okončati.
Naravno, svako produženje zdravstvene krize na sledeću godinu pojačaće pritiske. Sa druge strane, rekordan nivo vrednosti pojedinih tipova aktive, kao što su berzanska tržišta u razvijenim zemljama ili tržište nekretnina kod nas predstavlja veći potencijalni rizik po finansijsku stabilnost, koji treba da bude predmet monitoringa. Rekordni nivoi su posledica tri stvari – očekivanja investitora da će doći do oporavka (koji je već sada uračunat u cene aktive), upumpavanja ogromne likvidnosti od strane centralnih banaka i stalne potrage za većom zaradom („search for yield“). Iz ovih razloga (poslednja dva) vidimo i neverovatni rast vrednosti kripto valuta.
Ko će na kraju platiti cenu negativnih kamatnih stopa? Banke pooštravaju uslove za odobravanje kredita?
Budući penzioneri. Cenu će platiti svi oni koji svoju penziju žele da ostvare (ili podignu) kroz ulaganja u nerizične finansijske instrumente. Ako pogledamo samo Srbiju, prosečan godišnji rast FONDEX-a (indeksa koji meri vrednost investicione jedinice dobrovoljnih penzionih fondova) u periodu 2014-2019. iznosio je 9.7%, a u 2020. godini – 0.97%. Imajući u vidu projekcije budućih kretanja kamatnih stopa očekujemo slično situaciju još neko vreme. Slične performanse vidimo i u razvijenim zemljama. Istovremeno, rast javnog duga uvek predstavlja rizik za penzionere čije penzije se isplaćuju iz prvog penzijskog stuba.
