Piše: Marko Stojanović, predsednik IO Merkur osiguranja
Postoji nekoliko faktora za koje verujem da će oblikovati industriju osiguranja života u budućnosti. Prvo, postoji sve veća svest o ličnom riziku i finansijskoj sigurnosti u budućnosti. Naime, svima nam je već jasno da nećemo moći da se oslonimo samo na državu kada je reč o finansijskoj sigurnosti, već ćemo morati sami da je gradimo. Istina, kada smo izašli iz pandemije, svest po ovom pitanju je povećana kao i briga o ličnom i mentalnom zdravlju.
Drugi faktor koji će oblikovati industriju u narednih nekoliko godina je makroekonomsko okruženje, posebno kamatne stope. Do skora smo imali decenijski dug period jako niskih kamatnih stopa na šta su se ljudi navikli. Zbog povećanja inflacije u relativno kratkom periodu povećane su i referentne kamatne stope. Sada, kako se inflacija spušta na jednocifrene brojke i stabilizuje, možemo da očekujemo relaksaciju i kamatnih stopa.
Osim pomenutog, zakoračili smo u eru digitalne transformacije i budućnost je u korišćenju moći podataka („big data“), analitike i digitalnog angažovanja klijenata. Sa jedne strane, u smislu povećanja interne efikasnosti poslovanja, posebno u delu underwriting-a, ali isto tako i korišćenjem prediktivnih modela na bazi velikih baza podataka koje imamo, kako bismo kreirali što bolju, fleksibilniju i personalizovanu ponudu. Međutim, zbog kompleksnosti proizvoda, kao i velikog broja informacija, životno osiguranje će i dalje zahtevati lični kontakt, te je potrebno da se nađe pravi balans između digitalizacije i ličnog pečata. U tom smislu, kreiranje superiornog UX procesa („iskustvo korisnika“) ne samo da će doneti zadovoljstvo klijenata jer će procesuiranja zahteva biti brže kao i pozadinski administrativni procesi, i slično, već će sledstveno imati ogromne prednosti za osiguravača. Životno osiguranje nije kratkoročnog i transakcionog karaktera, već zahteva dugoročno poverenje i odnos između klijenta i osiguravača.
Kada gledamo naše tržište, iako je penetracija osiguranja života u našoj zemlji višestruko manja u odnosu na razvijenije zemlje Evrope, mislim da životno osiguranje ima uzbudljivu perspektivu, ali moramo da povećamo ukupan rast, odnosno obuhvat populacije. Pored svoje kompleksnosti, naš podsektor je i dalje najveći u smislu premija koje se plaćaju po principu dobrovoljnosti. Drugim rečima, osiguranje života nije mandatorno. S obzirom na to da je naš proizvod dugoročnog karaktera i jedan od najkompleksnijih na finansijskom tržištu potrebna je konstantna edukacija i sazrevanje populacije o prednostima što ranijeg ulaska u okvir životnog osiguranja, bilo da je to klasičan risk proizvod ili proizvod sa štednom ili investicionom komponentom.
Ekološka svest postaje sve veća, a kompanije su i dužne da poštuju normative u pogledu ESG standarda. Ponosan sam na našu kuću koja je prva u Srbiji učinila dostupnim polise životnog osiguranja sa „zelenom“ komponentom investicionih jedinica i taj proizvod zovemo „Greenlife – čudo života“. Kroz politiku upravljanja portfeljom, upravo se držimo principima održivosti i zelene agende. Naravno, podrška države bila bi jako dobra u smislu poreskih olakšica na sličan način kao što imaju i zdravstveno osiguranje i penzioni fondovi. Na taj način bismo mogli da ubrzamo rast ovog segmenta, ali i da se proširi obuhvat populacije koja bi imala polisu osiguranja života koja je važna za finansijsku sigurnost svakog građanina. Posle duže pauze, verujem da je sazrelo vreme da se takva inicijativa na nivou industrije podrži i da, uz pomoć našeg strukovnog Udruženja, nađemo pravog sagovornika i podršku.
