Piter Turčin je istoričar koga zanimaju teme vezane za nejednakosti među ljudima, nastanak elita, političke nestabilnosi, nejednakosti u prihodima. Ući u krug elite danas je sve užurbanije po rečima istoričara Turčina i ceo ovaj proces naziva ‘pumpom bogatstva’ – to je svet prokletih i spasenih, rekao bi. U Americi ova ‘pumpa bogatstva’ radi punim kapacitetom već dve generacije.
Kao istoričar istraživač, Turčin se bavio i starim vekom, prvih stotina godina nove ere u nameri da istraži kako su bogati ljudi ili elita tada živeli, šta je značilo biti bogat u to vreme.
Raspravljati o tome kako je to bilo biti bogat u prošlosti znači više od pukog upređivanja sa načinom života aktuelnih milijardera poput Ilona Maska sa Mansom Musom, recimo, ili Markom Licinijem Krasom. Kada proučavate istoriju ličnog bogatstva, učite i o istoriji nejednakosti u prihodima i ekonomskim putevima koji su omogućili ovim pripadnicima više klase da izgrade svoja privatna bogatstva – postavke su istoričara.
Pokloni za sahranu
Prema istoričaru Piteru Turčinu, koji se oslanja na matematičko modeliranje da bi razumeo prošla i sadašnja društva, ti razvoji su se pokazali cikličnim, ne linearnim, sa obrascima u globalnom finansijskom sistemu koji se ponavljaju kroz vekove. Drugim rečima, Musa i Mask možda imaju više zajedničkog nego što biste pomislili.
“Ne znamo mnogo o svakodnevnom životu ili razlikama u prihodima na početku gvozdenog doba, u vreme kada su latinska plemena prvi put kročila na Apeninsko poluostrvo, i kada se veruje da je David – isti onaj David za koga Biblija kaže da je pobedio Golijata – vladao Kraljevstvom Izraela. Nedostatak pisanih zapisa ostavlja nas u neznanju”, pišu istoričari.
Arheološka iskopavanja ukazuju da su primitivne grupe lovaca – sakupljača uživale veću međusobnu jednakost od pripadnika složenih civilizacija koje su se pojavile nakon poljoprivredne revolucije. Sa akcentom na Bliski Istok, istraživači sa Univerziteta Durham otkrili su da su društva postajala sve više nejednaka kako su prelazila iz neolitskog perioda u gvozdeno doba, između 1200. i 900. godine pre nove ere.
U malim ruralnim zajednicama, većina individualnih domaćinstava bila je manje-više identična. Međutim, kako su počeli da nastaju prvi veliki gradovi, ta domaćinstva su počela drastično da variraju po veličini i obliku. Istraživači nisu našli samo pozitivnu korelaciju između veličine domaćinstva i ličnog bogatstva, već i između veličine i socioekonomskog statusa, političkog uticaja, pa čak i zdravlja.
Teško je tačno znati kako su elite tog vremena živele. Ali, dragocene informacije istoričarima pružaju objekati koji su očuvani nakon smrti pojedinaca. Na primer, osobe za koje arheolozi i istoričari generalno veruju da su bili pripadnici elite halštatske kulture (centralni deo je bio oko današnje Austrije u periodi oko 1000. godine pre nove ere), ponekad su sahranjivane sa luksuznim dobrima, kao što su složene bronzane posude, grčka keramika i svila uvezena sa Istoka.
Na antičkom Kritu su bogate žene sahranjivane sa dragocenim parfemima i nakitom od bronze ili srebra, dok su njihovi muževi sahranjivani sa mačevima i vrhovima kopalja — blagom koje su mogli da priušte samo izabrani.
Život rimski bogat
Grad Pompeja, koji je neverovatno dobro očuvan pod debelim slojem pepela koji je proizvela erupcija Vezuva 79. godine nove ere, istoričarima daje jasan uvid u to kako je izgledalo biti imućan na prelazu milenijuma. I Turčin potvrđuje da je analiza podataka sa arheoloških lokaliteta oko vulkana pokazala da je socijalna nejednakost rasla kako je vreme odmicalo i kako je Rimsko carstvo postajalo tehnološki naprednije.
Ako ste bili bogati stanovnik Pompeje, niste živeli u kući već u domusu. Prosečan domus imao je površinu od tri hiljade kvadratnih metara. Obično je uključivao atrijum, više spavaćih i dnevnih soba, prostorije za sluge. Bogatstvo u Rimu se prvenstveno pokazivalo kroz sluge, zato su te prostorije bile važne kao dokaz imućnog stanja vlasnika. Tu su bile i radne sobe i vrt ukrašen cvećem, freskama i skulpturama. I, naravno, poljoprivredno zemljište, prilično poljoprivrednog zemljišta, kako piše Piter Turčin.
Jedan od najuočljivijih pokazatelja da je neko bio deo elite Pompeje bila je tekuća voda u privatnom domusu, a ponekad čak i mali bazen. Iako je Pompeja održavala veliki sistem vodovoda oko 100 godina pre nego što je Vezuv uništio grad, većina građana mogla je doći do tekuće vode samo na javnim fontanama.
Pre sedam godina, otkriven je živopisniji prikaz kako je izgledalo biti bogat u Pompeji i to zahvaljujući natpisu u jednom od gradskih grobova. Opisivao je višednevnu zabavu koju je organizovao mladi, bogati čovek. Zabava je uključivala ‘456 trostranih ležaljki tako da je na svakoj ležalo 15 osoba’, pisalo je u natpisu, uz napomenu da je bogati domaćin zabave bio takve ‘veličanstvenosti i raskoši’ da je angažovao 416 gladijatora koji su se borili nekoliko dana da bi zabavili goste, navodi istoričar.
Luksuz i kuga
U tekstu za časopis Aeon, Piter Turčin objašnjava da su raspodele bogatstva kroz istoriju pretežno određene ponudom i potražnjom na tržištu rada. Ako postoji višak radne snage, viša klasa profitira dok niža propada. Ali, kada postoji manjak radne snage, niža klasa profitira, što utiče na jaz između bogatih i siromašnih i taj jaz je manji.
Stanovništvo Rima se, piše Turčin, brzo širilo u prvom veku nove ere, čime je radna snaga postala jeftinija, a uticaj rimskih elita veći. Ali, kuga je smanjila broj stanovnika. Smrtonosna Antoninska kuga, koja je odnela između pet i 10 miliona ljudskih života, i koja se smatra prvom velikom epidemijom, uticala je na povećanje nadoknada za rad u jednom od najpogođenijih područja – Egiptu.
U periodu pre Antoninske kuge, pre nego što je Rim prešao iz republike u carstvo, arheolozi procenjuju da su ljudi iz više klase živeli životom koji je, moglo bi se reći, bio bez premca po luksuzu. Štiteći svoju imovinu preko Senata, najbogatije porodice u Rimu bile su u stalnom utrkivanju da steknu najfinija umetnička dela i organizuju najveće, najegzotičnije moguće bankete.
Feudalni gospodari
Što se tiče bogatstva, koliko se toga promenilo na samom pragu nove ere, negde do 1000. godine, toliko je bilo promena i hiljadu godina ranije. Sveto rimsko carstvo zvanično se uspostavilo kao dominantna sila u Evropi, nastavljajući nasleđe drevnog Rima.
Sveto rimsko carstvo bilo je feudalno društvo u kojem su plemićke kuće dobijale zemlju od cara u zamenu za plaćanje poreza i pružanje vojnih usluga. I dok su uživali u luksuzima kao što su pristup dobroj hrani, finoj umetnosti i raskošnim dvorcima, najverovatnije su takođe morali da obavljaju administrativne ili druge političke uloge u crkvi.
Zemljoposednici su, pak, održavali sličan aranžman sa svojim kmetovima. Kmetovi su uzgajali useve za plemstvo u zamenu za pravo da gaje nešto sopstvene hrane sa strane. Baš kao što su zemljoposednici bili obavezni da u vremenima rata svojim nadređenima ponude vojne usluge sa vojskama, tako su i njihovi kmetovi bili obavezni da uzmu oružje ako im je rečeno.
“Sukob između najviših i posečnih prihoda ne mora biti igra sa nultim zbirom”, kaže Turčin, “ali u praksi često jeste.” Njegovo je mišljenje da raspodela bogatstva ne mora da funkcioniše po principu spojenih sudova – povećanje bogatstva bogatih ide na štetu siromašnih. Ili, kada jedna strana dobije, druga mora da izgubi.
Kada se feudalna populacija Engleske udvostručila, potražnja za radom i poslovima je porasla. To znači da su zemljoposednici mogli da naplaćuju kmetovima više stope dok su istovremeno plaćali manje beneficije. Tako su stvorili ‘Zlatno doba’ za aristokratiju koje je završeno još jednom kugom, Crnom smrću.
Život bogatih koji su danas i slavni
Na početku istorijskog pregleda bogatstva i nejednakosti, Turčin primećuje da socioekonomske promene ne moraju biti podstaknute isključivo ekonomskim faktorima. Kultura takođe može pomerati tržišta, često u nelogičnim pravcima. Jedinstvena kapitalistička tendencija da se finansijski uspeh vidi kao odraz zasluga umesto okolnosti, na primer, izgradila je kulturu populacije slavnih i među poslovnim ljudima koji u prošlosti nisu postojali.
“Kada priznamo korelaciju između nejednakosti u prihodima i učešća na tržištu rada, otkrivamo da je jaz u bogatstvu u zapadnim zemljama značajno smanjen nakon Drugog svetskog rata. Dostigao je nivo koji nije viđen od pre Američkog građanskog rata. Ali, jaz je počeo da se povećava i da raste krajem 20. veka i nastavlja da raste do danas, približavajući Maska velikom Musi”, piše istoričar Piter Turčin.
