Postoji opšteprihvaćeno mišljenje kome je nezahvalno suprotstaviti se bez dokaza, je da su studenti i diplomci pametniji od proseka. Oduvek se pretpostavljalo da formalni mladi intelektualci mogu da se pohvale koeficijentom inteligencije od 115 do 130.
Ali, kada je reč o dokazima i pretpostavkama, zahvaljujući timu kanadskih psihologa istraživača, ispostavilo se da je gore pomenuto ’intelektualno’ stanje zastarelo i da više nema pokriće u realnom životu.
Inteligentni prosečno
Istrajni istraživači Bob Atl, Viktorija Violo i Lejsi Gibson uspeli da analiziraju i uporede sva dosadašnja cenjenija testiranja studenata i to od 1939. pa do prošle 2022. godine. Rezultati koje su dobili pokazali su da je koeficijent inteligencije (IQ) postdiplomaca pao sa, otprilike, 119 na 102. To će reći da su nešto malo iznad proseka nivoa inteligencije stanovništva.
Ukratko, studenti danas u proseku nisu ništa inteligentniji od pripadnika opšte populacije.
Ovako su to u zaključku naveli kanadski psiholozi:
„Prema opšteprihvaćenom verovanju prosečan IQ studenata univerziteta je od 115 do 130. To je znatno više od preseka populacije (100).
Poreklo ovog verovanja pratili smo od zastarelih podataka prikupljenih 40-ih i 50-ih kada je univerzitetsko obrazovanje bilo privilegija nekolicine. Ispitivanje novijih podataka pokazalo je da je IQ studenata i diplomaca pao na prosek opšte populacije.
Pad ovog koeficijenta inteligencije studenata je posledica povećanja nivoa obrazovanja u poslednjih 80 godina. Danas je diplomiranje na univerzitetu češća pojava od zavšavanja srednje škole 40-ih godina prošlog veka“, naveli su istraživači.
Kako u realnost?
Rezultati su jasno pokazali da je prosečan IQ studenta 102 i da je opao za otprilike 0,2 poena godišnje. Značajno je napomenuti i da ovo varira u zavisnosti od fakulteta i od selekcije koju određeni faulteti sprovode.
Tako na osnovu ovih podataka, koji su pre svega realni, dopali se nekome ili ne, mogu se izvesti brojne posledice koje bitno kroje način života i rada savremene populacije.
Pre svega, istraživači upućuju neku vrstu ’otrežnjenja’ univerzitetima i profesorima koji moraju da shvate i prihvate da studenti nisu više izvanredni. Prosečni su i zato im se moraju prilagođavati nastavni planovi i programi, pa i akademski standardi.
„Drugo,“ navode u izveštaju istraživači, „poslodavci se ne mogu više oslanjati na kandidate sa univerzitetskim diplomama pod pretpostavkom da su oni pametniji i sposobniji od njihovih konkurenata bez diploma.
Treće, studenti treba da shvate da prijem na fakultet i studiranje nije više poziv za prijem u elitnu grupu.
Četvrto – treba razbiti mit o sjajnim i briljantnim studentima koji se često pominju u naučnim i popularno medijskim krugovima.
Peto, zastarela procena inteligencije na osnovu postignuća u obrazovanju u velikoj je meri netačna, zastarela i nije zasnovana na dokazima i puka je spekulacija“ stoji u meta analizi kanadskih psihologa.
Još je jedna preporuka istraživača – zastareli IQ podaci ili testovi ne bi trebalo da se koriste za donošenje važnih odluka o pojedincima. Na primer, klinički psiholozi ne bi trebalo da ih koriste kada daju mišljenje o inteligenciji i kognitivnim sposobnostima klijenata. Ovo poslednje bi trebalo ostaviti struci, ali svakako se ne može zažmuriti pred činjenicom da je prosečnost, pa i ona ’inteligentna’ osvojila i akademski svet.
Inteligentni i vrlina
Davno su prošli dani kada su univerziteti bili hvaljena zdanja učenja i nauke za znatiželjne umove. ’Sada uglavnom funkcionišu kao veliki biznisi. Prodaju diplome, pa i bolji život’ – jedna je od kritika analitičara, ali i konstatacija aktuelnog stanja.
Jedna od otvorenih kritika analitičara obrazovanja je i da danas upis na fakultete ne zahteva određeni nivo inteligencije na kojoj se insistiralo ranije (ili barem one vrste inteligencije koja se meri testom). Iako korisni, ovi testovi nisu definitivna merila inteligencije. Na kraju, inteligencija nije samo odgovor na postavljeno pitanje iz testa.
Pitanje svakome ko je u svojoj svakodnevnoj praksi uočio ovakve promene među akademskom elitom svakako traži i uzroke.
Ko je i gde pogrešio?
I, može li se stanje popraviti ili je prosečnost cilj i vrlina koja se traži?
