U svetlu konferencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama u Glazgovu predstavljamo vam delove iz jednog teksta napisanog u julu ove godine, a koji govori o biznisu i politici, licemerju i jednostavnim rešenjem zagonetke zvane klimatske promene.
Tekst, koji je i danas predmet komentara na društvenim mrežama, je na svom blogu napisao Branko Milanović, jedan od vodećih savremenih srpskih ekonomista. Ovde ćemo pokušati da ga ukratko prenesemo. (Ceo tekst možete pročitati OVDE ).
Milanović priču počinje od 18.veka i velike Istočnoindijske kompanije. Kontrola nad Indijom učinilo je mnoge Engleze koji su bili direktori ili akcionari kompanije izuzetno bogatim. Sve dok vlada nije oduzela monopol u jeku Napoleonovih ratova, a kompanija se preusemerila na Kinu. Međutim, Kini nije imala šta da proda. Osim opijuma. “Uprkos zabrani koju je kineska vlada stavila na uvoz opijuma, postojala je domaća potražnja za njim. Da bi prevazišla zabranu i da bi prodala supstancu koja izaziva široku zavisnost koju iz etičkih razloga nije mogla da proda nigde drugde, kompanija je odlučila da se upusti u rat za otvaranje kineskih luka”, piše Milanović. To je dovelo do Opijumskog rata koji je doveo do niza sporazuma a “kompanija je konačno mogla da proda dalekim strancima nešto čiju potrošnju članovi Kompanije u privatnom životu nisu odobravali.”
Tu Milanović kreće u priču o Norveškoj. Norveška vlada je jedna od najaktivnijih vlada u isticanju opasnosti od klimatskih promena, piše on. Norveška pokušava da pređe na električne automobile, finansira međunarodne aktivnosti koje bi trebalo da ograniče i preokrenu krčenje šuma u svetu, ali istovremeno, već pola veka, “Norveška je jedan od značajnih svetskih proizvođača, a još više značajnih izvoznika nafte i gasa”. Štaviše, vlada je nedavno odlučila da proširi istraživanje i proizvodnju gasa i nafte u jednoj od oblasti za koje ista vlada priznaje da je najosetljivije na klimatske promene — u Arktičkom krugu, podseća Milanović.
“Norveška tako povećava proizvodnju i prodaju robe koju sama smatra štetnom i prodaje je, kao što je Istočnoindijska kompanija uradila sa opijumom, dalekim strancima, a da pritom ostane “čista” na domaćem tržištu”, piše Milanović.
On to ponašanje Norveške smatra ne samo iznenađujućim, već i licemernim, jer je “signalizacija vrlina u očiglednoj suprotnosti sa onim što vlada radi”, a pogotovo što mnogi akteri klimatskih promena u svojoj borbi za smanjenje emisija pokušavaju da ubede siromašnije zemlje i zemlje sa srednjim prihodima u prednosti manje proizvodnje i potrošnje.
Zato Milanović ovde vidi važnu lekciju za sva društva koja se bave klimatskim promenama. “Oni moraju, kao što sam mnogo puta insistirao, da mnogo ozbiljnije razmisle o kompromisu između ekonomskog rasta i kontrole klimatskih promena”. On tu naglašava spremnost da se prihvate kontrole klimatskih promena, ali kada “na sto” dođe i spremnost da se prihvate niži prihodi, dolazi do otpora građana, čak i onih u najbogatijim zemljama na svetu.
Milanović zaključuje da ako želimo da se zaista suočimo – za razliku od pukog razgovora – sa klimatskim promenama, prvo treba da se oslobodimo ekstremnog licemerja (kao što je ovo), a drugo, da osmislimo politike koje bi bile prihvatljive za stanovništvo.
“I trebalo bi da počnemo od bogatih zemalja, ne samo zato što su istorijski bile najvažniji doprinosioci klimatskim promenama (kroz istorijsku akumulaciju emisija), već zato što bi trebalo da budu u stanju da lakše snose troškove od ostalih.”
