Renata Salecl o kontroli ljudi: Ko se boji aplikacije još?

Iz filozofskih, socioloških i psihoanalitičkih cipela Renata Salecl se više godina bavi društvenim pojavama, pa tako i ekonomijom i političkom teorijom. Radi kao istraživač na Institutu za kriminologiju na Pravnom fakultetu u Ljubljani i profesorka je na Birkbek koledžu u Londonu. Član je Slovenačke Akademije nauka.

Kao i svako danas, Renata Salecl je svedok nove digitalne stvarnosti koja menja živote u nepovrat. Ali, jedan segment koji profesorku posebno zanima je kontrola ljudi putem aplikacija. Kako je zapisala u knjizi Strast za neznanjem:

„Tržište je preplavljeno uređajima koji treba da nam pomognu da svoj svkodnevni život organizujemo tako da postanemo produktivniji, bolje organizovani, zdraviji, mršaviji i uspešniji u smanjivanju stresa.“

Renata Salecl o opsesiji i aplikaciji

U poglavlju o zabludama i velikim brojevima, dalje Salecl piše:

„Ciljevi ličnog postignuća, uspeha i sreće kojima se rukovodi postindustrijski kapitalizam izrodili su industriju velnesa i veliki broj poslova vezanih za samopomoć. Ovo tržište, koje je u velikom usponu, postalo je glavni zastupnik ideje da su merenje, praćenje aktivnosti i samokontrola od suštinske važnosti za postizanje tih ciljeva.“

Profesorka tvrdi da je ova opsesija veoma problematična iz tri razloga:

• Prvo, ljudima je, uopšteno gledano, teško da se dugo pridržavaju programa samopoboljšanja,
• Drugo, upravo to što ne mogu dugo da se drže programa može biti delimičan uzrok jačanja anksioznosti ili osećaja krivice,
• Treće, nove tehnologije za nadzor aktivnosti omogućavaju prikupljanje ličnih podataka koji se mogu upotrebiti i zloupotrebiti i to je teško i zamisliti, a kamoli kontrolisati.

Ali, čak i na stranu činjenica da je ljudima teško da se pridržavaju programa koje nudi bezbroj aplikacija danas, te iste aplikacije nastaju na dnevnom nivou na svim meridijanima i čekaju da se puste u promet. Ekspanzija aplikacija posledica je ideje da se ljudima manipuliše.

„Naglo širenje ovih aplikacija i nosivih uređaja je posledica ideje da se ljudi manipulacijom mogu uspešno navesti da obavljaju zadatke na produktivniji i za njih manje štetan način. Pretpostavka je i da će poslodavci najpre unaprediti zaposlene koji su zdraviji, motivisaniji i usredsređeniji na posao, što znači da će raditi bolje, biti produktivniji i manje koštati“ piše u istom poglavlju profesorka Renata Salecl.

Hiljadu možda o neznanju

Možda niko od ’običnih smrtnika’ ne zna za šta se koriste sakupljeni podaci o svakom ponaosob i možda mnoge nije ni briga.

Možda ’ne znamo da ne znamo’.

Moguće je da kompanije ne žele da potrošači znaju u koju se svrhu podaci koriste.

Možda većinu prosto ne brine ko i kako barata podacima, da li su zloupotrebljeni ili ne.

Možda većina živi u uverenju da nema šta da krije.

A, možda je u pitanju i neznanje koje se ne odnosi na način na koji se podaci prikupljaju, koliko na način na koji se koriste.

„Poslovanje korporacija koje trguju podacima, mehanizmi rudarenja podataka i delovanje algoritama ostaju toliko nepristupačni i nerazumljivi da većina ljudi sebi ne može da predstavi u koju svrhu bi se ti podaci mogli koristiti i kako se njima može manipulisati. Nastojanje da se sačuva nepristupačnost podataka i tajnovistost algoritama doprinosi strateškom neznanju, pri čemu moćni profitiraju na tome što je većina ljudi neinformisana“, mišljenje je autorke Renate Salecl.

’Pare ili život?’

Pitanje koje profesorka Renata Salecl postavlja je i zašto ljudi imaju potrebu da mere tolike stvari u životu? Šta zaista time dobijaju? A, aplikacije su savršeni merni instrumenti koji danas svuda verno prate svog korisnika. Profesorka tvrdi i da su neprestano podstrekivanje, upoređivanje sa drugima i samokažnjavanje taktike koje nove tehnologije koriste da bi pomogle ljudima kako bi bili bolji.

„Iako neke osobe veruju da im ovakav pristup zaista pomaže, treba imati na umu da, kao takva, ideologija samopoboljšanja može doprineti anksioznosti i osećaju da smo nesposobni i krivi“ dodaje Salecl u knjizi Strast za neznanjem.

U jednom od poglavlja u kojem se bavi informisanim pristankom, autorka daje primer prisilnog izbora svakome poznat kao minijatura ’Pare ili život?’. Ovo pitanje i pretnja kojim pljačkaš presretne čoveka je zapravo zahtev koji traži prisilan izbor. Ako se odluči za novac, gubi život i neće moći da uživa u imovini koju je stekao. Jedino što mu preostaje je da izabere život. Ali, život će zatim biti manje prijatan jer nema novca.

Renata Salecl tvrdi da se svakome sličan izbor nudi kada se od korisnika traži dozvola za upotrebu podataka: ’Korisite našu aplikaciju, ali dajte saglasnost da koristimo vaše podatke. U suprotnom, živećete bez naše aplikacije.’ Može i tako.