Siguran način da upropastite decu – kontrola i nadzor uz pomoć tehnologije

Foto: Bonitet.com/Midjourney

Ključne tačke
  • Sveprisutna kontrola i nadzor dece olakšane su zahvaljujući novim tehnologijama.
  • Roditelji sve više kontrolišu svoju decu, čitaju poruke, prate pozive i postavljaju kamere.
  • Rezultat na koji upozoravaju psiholozi su anksiozna i depresivna deca.

Vredni, angažovani, prezaposleni i ambiciozni roditelji postali su danas nova kategorija među poslovnim svetom, pa i među roditeljima.

Ukratko, sve je više analiza i istraživanja koja potvrđuju da veliki broj roditelja prati svoju decu i pri tom koriste sve dostupne alate – od špijuniranja njihove aktivnosti na društvenim mrežama do postavljanja kamera gde god je to moguće.

Još jednom ukratko – postojale su pretpostavke (koje to više nisu) da je previše brige za decu i praćenje dečjih aktivnosti razlog koji se krije iza povećanog broja anksiozne dece i izraženijeg osećaja bespomoćnosti (pa i besmisla).

Kontrola i nadzor sveprisutni

Statistika za statistikom potvrđuju i opominju da je mentalno stanje mladih sve lošije. Istraživanja su počela u Americi i to najviše u periodu pandemije uzrokovane društvenim mrežama. Danas su ova istraživanja prešla okean i porast depresije kod dece i pomenute anksioznosti uveliko se označava kao kriza. Traže se uzroci.

Pokušaji roditelja da neumorno bdiju nad svojom decom, da čak opsesivno prate živote svojih potomaka, a sve iz ljubavi i zabrinutosti, nisu pomogli.

Jedna od autorki kojoj je ova tema u prvom planu, Devora Hajtner, nedavno je u Atlantic-u iznela jake argumente kojim tvrdi da korišćenje tehnologije za praćenje dece ima štetne posledice.

U studiji još od pre sedam godina, čak 61 odsto roditelja priznali su da prate internet aktivnosti svoje dece. Skoro polovina je rekla da pregleda poruke na telefonima dece kao i liste poziva“, iznela je Hajtner. Zanimljiv je i podatak da 30 odsto roditelja koristi tehnologiju za praćenje svoje dece i kada upišu srednje škole, pa čak i fakultete. Danas su ovi procenti veći i to je zabrinjavajuće.

Praćenje je sveprisutno. Roditelji su postali pravi vešti detektivi. Psiholozi i pedagozi ih podsećaju da je takvo ponašanje kontraproduktivno ukoliko žele da njihova deca postanu samostalna i da odlučuju ispravno.

Linija manjeg otpora

Pratiti lokaciju deteta zahteva daleko manje truda nego voditi teške razgovore o tome šta od njih očekujete kada su tema alkohol, seks, droga i drugi izazovi u životu tinejdžera, pre svega“ istakla je Hajtner. Zameniti razgovor za video ili drugi nadzor roditeljima daje samo lažan osećaj sigurnosti, a veliku štetu čini deci.

Roditelji dobijaju lažni osećaj sigurnosti, a decu ostavljaju slabo pripremljenu za budućnost bez njih“, dodala je Hajtner.

Istraživanja su pokazala i da deca mrze ovakvu rapodelu snaga gde ih prate odrasli. Stvara se delikatan odnos između roditelja i tinejdžera koji se može nazvati i suparničkim. Zašto bi vam deca bilo šta govorila, kad ćete ionako da ih pratite? I, zar tinejdžeri ne zaslužuju svoj prostor da razvijaju svoje identitete? Ovo su samo neka od pitanja i zaključaka koje iznosi Hajtner.

Narušeno poverenje i nezrela deca

Neumorni nadzor i kontrola dečjeg ponašanja omogućeni su tehnologijom. Rezultat je narušeno poverenje i nezrela deca. To takođe može dovesti do viših nivoa anksioznosti i depresije.

Ekipa psihologa Kamilo Ortiz i Lenor Skenzi podsećaju roditelje na posledice njihove kontrole. Kada decu ne ispuštate iz vida, ona ne uče važne životne veštine. Ali, zato ih učite da o sebi misle kao o bespomoćnim i krhkim bićima koja žive u surovom i zastrašujućem svetu.

Ovaj stalni nadzor i angažovanje u dečjim životima mogu da ugroze šanse dece da postanu hrabri i otporni ljudi. Kada su odrasli uvek prisutni, bilo fizički, bilo elektronski, deca nikada ne znaju od čega su napravljena“, jedna je od poruka psihologa.

Eksperimenti sprovedeni u školama gde je deci ponuđeno da sami odaberu izazove i probleme koje bi samostalno savladavala, pokazala su poboljšanje. Kada se deci prepusti da sama rešavaju probleme i pri tom ih roditelji i nastavnici podržavaju da budu nezavisni, samopouzdanje raste i anksioznost je manje prisutna.

Statistički gledano, ova terapija nezavisnosti je delovala bolje od lekova i brže od kognitivno bihejvioralnih terapija“ tvrde Ortiz i Skenzi i podsećaju koliko toga lošeg za svoju decu mogu da urade zabrinuti i dobronamerni roditelji uz pomoć novih tehnologija.

Strogo je zabranjeno kopiranje tekstova osim u slučaju preciznog navođenja izvora i linka ka originalnom tekstu.

Podeli tekst

Ako ste propustili

Povezane vesti

Komentari +

OSTAVITE KOMENTAR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo unesite svoje ime ovde