Margaret Tačer, čuvena ’čelična’ premijerka sa iskustvom glavne ličnosti britanskih konzervativaca, izvela je svoju definiciju siromaštva. Rekla je da je ’siromaštvo mana ličnosti’.
Da li je mislila ne intelektualnu, emotivnu ili neku voljnu stranu ličnosti, nije ni bitno. Ali, neki nedostatak jeste po ovoj iskusnoj dami u političkom i ekonomskom smislu.
Jedna od pretpostavki o poreklu siromaštva, a koja bi se mogla nasloniti na ovu Tačerkinu definiciju je da siromaštvo nema veze sa novcem. Ličnost je ključna. Ili, u bukvalnom prevodu njenih tvoraca:
Siromaštvo je nedostatak karaktera, a ne novca.
Od ove ideje je krenuo holandski istoričar Rutger Bregman. Ali, naprotiv, navodi dokaze i istraživanje koja će ovakav stav opovrgnuti. (Sa njegovim idejama i poslednjom knjigom Čovečanstvo možete da se upoznate i na srpskom.)
Siromaštvo po Bregmanu
U svojim radovima i predavanjima zastupa ideju da je siromaštvo manjak keša, a ne manjak u karakteru.
„Siromašni više puše, više se zadužuju, manje štede (razumljivo), manje vežbaju, više piju i jedu nezdravo. Zašto?“, pita se Bregman. To znači da ako nauče šta je dobro, promene navike, pa time i svoju ličnost, postaće bogati. Odnosno, siromašni su ogovorni za svoje postupke.
„Ako im mi pokažemo kako da žive i rade, oni će biti bolji i izvući će se iz siromaštva. Samo kad bi nas slušali!“, napisao je Bregman. To je pisao pre nekoliko godina, ali sada, posle mnogo istraživanja, ispitivanja, analize, ne veruje više da je siromaštvo pitanje ponašanja i karaktera. Promenio je čitavo razmišljanje o siromaštvu posle susreta sa podacima jednog istraživanja u Indiji. Glavni ispitanici su bili uzgajivači šećerne trske.
Šećerna trska je kriva
Ukratko, uzgajivači šećerne trske u selima Indije jednom godišnje obavljaju žetvu što im donese 60% godišnje zarade. To u praksi znači da su veoma siromašni više od pola godine, preostalo vreme van žetve.
Psiholozi su istraživali siromaštvo i njegove uzroke i posledice i između ostalog su ovim Indijcima merili koeficijent inteligencije (IQ) pre žetve i po završetku.
Zanimljivo, IQ pre žetve je bio za 14 jedinica niži od izmerenog IQ posle žetve. Zaključili su da je u vreme siromaštva i ’nerada’ inteligencija niža. Podaci se mogu porediti sa nesanicom ili alkoholizmom koji za isti broj jedinica umanjuju IQ.
„Zajedno sa istraživačima na ovom projektu i drugim sličnim projektima, zaključili smo da je ovo normalna ljudska reakcija kada čoveku nešto nedostaje, bilo da je to novac, vreme, hrana. Znate onaj osećaj kada imate toliko toga da uradite, ili kad vam padne šećer i mnogo ste gladni? Tada vam je fokus samo na onom što vam nedostaje – mislite samo na sendvič ili na sastanak koji počinje za 5 minuta. Ili, na račune koje treba da platite, a nemate dovoljno sredstava“, piše istoričar Bregman.
Glupe odluke
Dobar primer koji bi se mogao nasloniti na prethodne je kompjuter koji sporije radi ako mu pokrenete više zahtevnih programa. Da li je problem u kompjuteru ili u tolikim programima u isto vreme? „Isto je sa siromašnima – oni ne donose glupe odluke zato što su glupi već zato što žive u okolnostima u kojima bi se svako ponašao glupo“, tvrdi Bregman.
Autor se pita posle svih istraživanja zašto prosto ne promenimo kontekst u kom siromašni žive, ako želimo da im pomognemo? Zašto uporno pričamo o softveru (analogija sa gore pomenutim primerom sa kompjuterom) umesto da instaliramo dodatnu memoriju?
„To bi značilo da siromašnima damo novac u ruke!?“, ređale su se ovakva i slične kritike Bregamovim stavovima.
Mogu se iz njegovih redova izvesti različiti zaključci, reči kritike ili podrške. Ali, jedno od istinitijih posmatranja na siromaštvo je zabeležio Džordž Orvel pre 100 godina: Siromaštvo ubija budućnost. Nije ni kritika niti podrška već stanje stvari.
[…] novcu možete raspravljati na različite […]