Čini se da je kriza sa pandemijom više nego ikad ogolila sve manjkavosti kapitalizma, ovakvog kakav je danas. I pored visokih stopa oporezivanja rada, ljude nije dočekala adekvatna zdravstvena zaštita, niti finansijski stabilni budžeti koji mogu da podnesu vanredne okolnosti i gubitke usled zaustavljanja ekonomske aktivnosti. Masovna zaduženja i rast javnih dugova postavili su legitimno pitanje – kuda ide sav naš novac prikupljen od poreza i doprinosa na zarade i drugih nameta i kako zaštititi najranjivije grupe ljudi?
Imaš bezbroj nekretnina širom sveta, a ne stigneš da ih obiđeš tokom godine. Takvi potezi, osim da egzistencijalno obezbediš sebe i porodicu i malo egzotike u svom životu, nisu podložni racionalnom razumevanju, ali jesu podobni za uvid u poraznu statistiku: bogatstvo 2.153 svetska milijardera premašuje imovinu 4,6 milijardi ljudi. Kao što mala količina otrovne supstance u rastvoru menja svojstva tog rastvora do neprepoznatljivosti, tako ova statistička (ne)srazmera preti da razori socijalno tkanje društva i otvara mogućnost izbijanja socijalnih nemira u budućnosti.
Šta učiniti? Izgleda da neki svetski lideri, poput američkog predsednika Džozefa Bajdena, uče iz prošlosti i imaju viziju razvoja društva u pravcu veće socijalne pravde i jednakosti. Za mnoge su njegovi dosadašnji potezi iznenađenje, ali i veliki zemljotres. Već ga nazivaju transformacionim, a ne transakcionim predsednikom. Upoređuju ga sa Frenklinom Ruzveltom i njegovim programom New Deal (novi dogovor) sprovedenim za vreme Velike depresije. U duboko podeljenom američkom društvu, gde su najveći gubitnici globalizacije ‒ radnička klasa, farmeri, kao i pripadnici manjinskih i osetljivih grupa, Bajden je shvatio da ovako više ne može. Došlo se do zida i da bi taj zid srušio otvorio je dva fronta: socijalni i redistributivni. Ko bi rekao da će se to dogoditi u jednoj Americi?
Redistributivni plan – revolucionarna ideja?
Socijalno-stimulativni paket od dve hiljade milijardi dolara već je zakonski ozvaničen. U njemu su direktna davanja od 1.400 dolara svim punoletnim Amerikancima sa niskim primanjima. Pored toga, tu su i mesečni dodatak od 300 dolara na postojeće federalno osiguranje od nezaposlenosti, direktni dečiji dodatak velikom broju Amerikanaca i 350 milijardi dolara pomoći državama i lokalnim zajednicama. Ukratko, polovina novca je namenjena pojedincima, a veliki deo paketa ima socijalnu dimenziju i usmeren je na smanjenje siromaštva. Američki predsednik želi da zadovolji dve kategorije birača ‒ mlade i manuelne radnike. Videćemo, kasnije, u našoj analizi, kako stoje neke od ovih kategorija ljudi u Srbiji.
Sa druge strane redistrubutivni plan, naljutio je mnoge, naročito one sa više društvene lestvice. Bajden želi u SAD da podigne porez za korporacije sa sadašnjih 21 odsto na 28 procenata. Porez na kapitalnu dobit, za one koji zarađuju više od milion dolara, povećao bi na 39,6 procenata. Ako se uračuna dodatni od ranije važeći porez na investicioni prihod, to bi američku poresku stopu na kapitalne dobitke i dividende podiglo na čak 43,4 odsto.
Njegova administracija predložila je i globalnu minimalnu stopu poreza na dobit preduzeća od 21 odsto. Problem predstavlja to što je ova stopa veća od minimalnih poreskih stopa u mnogim zemljama. Recimo u Irskoj je ona 12,5 odsto, u Moldaviji 12, Bugarskoj 10, u Srbiji 15 odsto. Stopa se snižavala godinama i koristila često kao olakšica za privlačenje ulaganja.
Humanitarna organizacija Oxfam koja se bori protiv nejednakosti u svetu, ovu inicijativu smatra značajnijom nego što je mi na prvi pogled vidimo. Ističu da je zaustavljena tridesetogodišnja trka ka dnu i da će, ako se ostvari uticati na smanjenje nejednakosti. Između 1985. i 2018. globalna prosečna stopa poreza na dobit pala je za više od polovine, sa 49% na 24%. Ako bi se ovaj trend održao, ona bi dostigla nula procenata do 2050. Sada je već jasno da postoji direktna veza između kolapsa oporezivanja preduzeća i milionskog buma. U ekonomiji se, porezi mogu naplaćivati na dohodak ili kapital. Čini se zdravim razumom da je pravednije da društvo što manje oporezuje težak rad ljudi i što je više moguće oporezuje nezarađeni prihod vlasnika kapitala. U ovom trenutku ideja izgleda revulucionarna i pritisak na administraciju Bajdena biće ogroman.
A gde smo mi ‒ rešenje u progresivnom oporezivanju visokih zarada
Profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu Mihail Arandarenko kaže da je sa druge strane problem Srbije manji redistributivni kapacitet poreza i socijalnih davanja.
On naglašava da zarade najviše doprinose ukupnoj nejednakosti. U poređenju sa zemljama EU, kapacitet poreza i socijalnih transfera da smanje nejednakost u Srbiji je značajno manji. Smatra da bi povećanje zaposlenosti osoba niskog obrazovnog nivoa, broja kvalitetnih poslova u formalnom sektoru privrede, progresivnost poreza na dohodak i uvođenje univerzalne socijalne penzije sigurno dalo neki efekat.
„Progresivnost poreza na dohodak građana u Srbiji mogla bi da se ostvari uvođenjem prava na odbitke za izdržavane članove porodice, na šta sada imaju pravo samo građani koji plaćaju godišnji porez na dohodak, dakle, oni koji imaju visoka primanja, kao i kroz povećanje neoporezivog iznosa za zarade kroz integraciju godišnjeg poreza na dohodak u sistem automatskog oporezivanja (po odbitku) uvođenjem više stope poreza na dohodak preko nivoa od otprilike jedne i po prosečne zarade“, ideja je Arandarenka.
U Srbiji godišnji porez na dohodak građana za 2020. godinu plaća se na oporezivi dohodak po stopi od 10% za fizičko lice koje je ostvarilo oporezivi dohodak ispod 5.974.848 dinara, a na sume iznad toga primenjuje se poreska stopa od 15%. I to je to. To su dve osnovne stope koje postoje i nema dalje gradacije kako raste dohodak osobe koja se oporezuje. To mnogi ekonomisti smatraju pogrešnim. Šta se dešava sa druge strane „dohodnog štapa“? Procene su da minimalnu zaradu u Srbiji prima oko 350.000 ljudi, odnosno 15 odsto radnika. Ona u 2021. godini iznosi 32.126 dinara (oko 273 evra). A minimalna potrošačka korpa je oko 38.000 dinara. Podaci govore sami. Pozitivnih koraka u pravcu povećanja neoporezivog dela zarade sa prošlogodišnjih 16.300 na ovogodišnjih 18.300 dinara, ima, ali je to još uvek nedovoljno.
Naš sagovornik ističe da, sa druge strane, ni reforma sistema socijalne zaštite nije obezbedila pristup socijalnoj zaštiti samozaposlenima, poljoprivrednicima i onima koji su angažovani preko fleksibilnih ugovora o radu. Srbija ima i samo jedan direktan program, a to je novčana socijalna pomoć (NSP). Prostora za proširenje obuhvata ima jer ukupni izdaci za ovaj program iznose oko 0,35% BDP-a, što je ispod evropskih i svetskih standarda. Dodatni problem sa uključivanjem u program imaju siromašne porodice iz ruralnih sredina koje ne mogu da zadovolje rigidan test imovinske provere iako u pogledu dohotka nesumnjivo spadaju u siromašne.
Među mladima najviša stopa rizika od siromaštva
Prema podacima koje nam je dostavio Republički zavod za statistiku stopa rizika od siromaštva se od 2016. godine do 2019. godine smanjila sa 25,9 odsto na 23,2 odsto. Interesantan je, međutim, ali, ujedno i zabrinjavajući podatak da su osobe mlađe od 18 godina najviše bile izložene riziku od siromaštva čak 28,9 odsto kao i lica starosti od 18 do 24 godina – 25,6 odsto. To nas navodi na zaključak: najviše su ugroženi mladi i poruka državnim zvaničnicima je da treba više vremena da posvete osmišljivanju politika za ovu populaciju.
GINI koeficijent predstavlja meru nejednakosti raspodele prihoda. Vrednost koeficijenta kreće se od 0 do 100. Kada je vrednost 0, to znači da je postignuta idealna raspodela prihoda i da svi stanovnici imaju isti prihod. Kako se vrednost GINI koeficijenta povećava tako se povećava i prihodna nejednakost. Prema podacima RZS vrednost GINI koeficijenta za Srbiju u 2016. godini iznosila je 39,8 odsto, u 2017. godini 37,8 odsto, u 2018. godini 35,6 odsto i u 2019. godini je bila nešto niža ‒ 33,3 odsto. Vest će biti GINI koeficijent za 2020.
Pokušali smo da dobijemo informacije od resornog Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja koliko su iznosila ukupna socijalna davanja iz budžeta za 2018, 2019, 2020. i koliko su planirana za 2021. godinu. Podataka na sajtu resornog Ministarstva ima, ali samo zaključno sa septembrom 2017.godine.
Bez redistribucije bogatstva i socijalizacije društva nema napretka
Šta je to na kraju Bajden shvatio? Bez redistribucije bogatstva i smanjenja nejednakosti nema napretka društva. Treba ići na veće oporezivanje kapitala, a ne rada. Ni intenzivni pokušaji arbitrarne redistribucije dohotka bez odgovarajuće ekonomske analize socijalnog statusa pojedinaca ili privrednog statusa preduzetnika ne završavaju slavno i dovode do još većih neravnoteža.
Bajden je, na kraju, možda shvatio ključnu stvar ‒ da su najveći socijalni, društveni i ekonomski kapital zapravo – ljudi! Podržao je obrazovnu agendu: otpisivanje duga za studentski zajam, proširivanje koledža bez školarine i univerzalni pristup besplatnom predškolskom obrazovanju. Prašina koja se u našoj zemlji podigla oko jedne dobre akcije – pojave besplatnih udžbenika u PDF-u na jednom sajtu, najbolji je primer kontrasta ovoj ideji Bajdena. Akciju su odmah osudili izdavači udžbenika zbog mogućnosti da izgube profit.
Možda najbolju sliku onoga što se dešava i što daje nadu da je došlo do promene svesti po pitanju kapitalizma na globalnom nivou, demonstrirao je nedavno jedan od najskupljih igrača odbrane u istoriji fudbala Rio Ferdinand, a povodom pokušaja bogatih klubova da stvore svoju Superligu i iz takmičenja izbace siromašne klubove. Po njemu, to je bio pokušaj da se stvori zatvorena priča za velike zverke, a sve zbog jedne stvari – novca. Da bogati budu bogatiji, a da ostali čak ni ne budu uzeti u obzir. To, kako je rekao, pokazuje njihovu bezobzirnost prema istoriji i ljudima u drugim delovima piramide. Za njih fudbal nije ostao igra i takmičenje već čista poslovna transakcija! Ferdinand možda nije bio svestan da je, pričajući o fudbalu, zapravo najbolje opisao šta predstavlja kapitalizam danas: klub superligaša koji zatvoreni u svojoj samodovoljnosti i bez osećaja za druge, ne vide dalje od svoje zelene novčanice.
