Ove nedelje završena je poslednja sezona serije “Succession”. Priča o porodici Roj i njihovom, pre svega, medijskom biznisu završila se za neke šokantno, za neke ne. Ono što su svi znali je da sigurno neće biti nekog ‘hepienda’.
Pored brojnih tekstova, recenzija i mišljenja na temu serije i pokušaja otkrivanja šta su ‘pisci hteli da nam kažu’, mi vam prenosimo, mišljenje jednog od vodećih srpskih savremenih ekonomista Branka Milanovića. Autor, profesor i ekonomista na svom blogu dao je priličan broj odgovora na ovo pitanje.
Da li komercijalno društvo može biti etično?
Milanović počinje tekst jednostavno. Serija „Succession” je kraj iluzije o etičkom kapitalizmu.
I postavlja pitanje: može li društvo koje sticanje bogatstva stavlja na pijedestal, a bogate dostojnim ugleda, biti etično?
Dajući odgovore poznatih mislilaca, Milanović daje primer Adama Smita.
Smit smatra da komercijalno društvo može biti etično, ali da bi tako i bilo, mora se minimizirati upotrebu i mogućnost korišćenja moći. “Moć dolazi ili kroz politički posredovanu sposobnost nametanja svojih preferencija ili kroz sposobnost da se drugima, za platu, naredi da rade ono što mi želimo”. Upotreba moći se može svesti na minimum ako postoji puna konkurencija tako da akteri ne mogu uticati na cene i uslove pod kojima prodaju svoju robu. Ovo isključuje monopole, oligopole i ekonomsku moć koja proizilazi iz politike.
Ali pored tržišta proizvodnje, takođe je važno minimizirati vršenje moći unutar kompanija. Kompanije, posebno kada su velike, su hijerarhijske. Kada su hijerarhijski, moć onih na nižim nivoima postaje mala, a moć onih na vrhu proporcionalno raste. Smit smatra da bi “kapitalistički ideal” mogao da se sprovede u malim firmama gde se čuje glas zaposlenih.
Ovo je ipak svet velikih korporacija
Problem je u tome što su sadašnja kapitalistička društva sve samo ne takva. Naš svet je, piše Milanović, svet velikih korporacija, monopola, žestoke konkurencije među takvim korporacijama, kao i unutar samih korporacija. U njima radnici nemaju pravo da donose bilo kakve odluke i utiču na proces proizvodnje, pa su tako otuđeni od toga.
I onda kreće “Succession”. Vrednost serije, piše Milanović, je u tome što nam jasno, bez greške, pokazuje taj svet u uvođenju krajnje nemoralnih aktera koji krše zakon. Snaga scenarija leži u tome što svi igrači rade u granicama zakonitosti, a da pri svemu tome nisu ni etički ni saosećajni. Svi slede samo lični interes, pokazujući pritom veliku količinu samoljublja i stranci su za bilo kakve moralne obzire i sve je dozvoljeno.
On piše da je u seriji vidljivo moralno sivilo, koje nije samo ograničeno na profesionalni život.
Roditelji i deca se ponašaju jedni prema drugima na isti način kao što se ponašaju prema svima ostalima: svojim zaposlenima, dobavljačima ili investitorima. Komercijalizacija i amoralno ponašanje upali su u porodični život do te mere da više nema razlike između porodice i ostatka sveta.
Glavni likovi su izuzetno egalitarni u svom ophođenju prema ljudima. Jednako je verovatno da ćete se svideti Šivu, Romu i Kendalu ako ste im najbliži rođak ili ako su vas sreli prvi put ikada. Sivilo obavija sve, piše Milanović.
“Succession” okrutno odbacuje pojam etike
Nekompatibilnost potpuno komercijalizovanog društva sa etičkim društvom je problem za one koji veruju da kapitalizam može biti uspešan i istovremeno etičan. Oni sebe obmanjuju izmišljanjem „kapitalizma stejkholdera“, „odgovornog poslovanja“ , „etički proizvedenih proizvoda“ i slično. „Succession“ ih odbacuje od ovih pojmova. Prilično okrutno.
Glavna poruka serije, zaključuje Milanović, je bila da nas razotkriju od ideje da napredno komodifikovano društvo čije uspeh zavisi od „onemogućavanja“ konvencionalnih moralnih normi može biti etičko. Ili bi se moglo učiniti etičkim ako bismo bili voljni da podesimo stvar ili dve. „Succession“ kaže: ne možete imati oboje.”
