Piše: Petar Jovanović, direktor Službe za aktuarijat, Triglav Osiguranje
Počevši od prvog kvartala 2023. godine, osiguravajuća društva koja posluju u Srbiji, a čija su matična društva iz zemalja Evropske unije, pripremaće svoje finansijske izveštaje i prema IFRS 17 međunarodnom standardu finansijskog izveštavanja. Prema novom standardu, rezultati osiguravajućih društava bi trebalo da imaju veći stepen uporedivosti, a finansijski pokazatelji podeljeni na vrednosti koje se odnose na tekuću, prošlu i buduću uslugu koju društvo pruža na osnovu sklopljenih ugovora o osiguranju. Da li je stvarno tako, ili je na osnovu iskustva koje smo dosad stekli ovo samo zamisao koja će se teško sprovesti u praksi?
Jedan od zahteva IFRS 17 standarda je da se većina pozicija koje se nalaze u sadašnjem bilansu osiguravajućeg društva podele na kohorte, jedinstvene celine po kojima se prema novom standardu pripremaju finansijski izveštaji. Pritom, one treba da sadrže informaciju o proizvodu osiguranja, ugovornoj godini i profitabilnosti proizvoda. Poslednja od tri navedene informacije zahteva prethodno ispitivanje profitabilnosti koja se mora uraditi po svim ugovorima koje društvo u portfelju ima, što usložnjava proceduru pripreme finansijskih izveštaja i to, pre svega, kod životnih osiguranja.
Standard uvodi tri metode za vrednovanje ugovora o osiguranju: BBA (building block approach) metodu koja se primenjuje uglavnom kod životnih osiguranja, PAA (premium allocation approach) metodu koja se može koristiti kod ugovora, koji su trajanja do jedne godine, koja se uglavnom koristi kod neživotnih osiguranja i VFA (variable fee approach) prvenstveno kod ugovora sa finansijskom komponentom.
Bilans uspeha osiguravajućeg društva u skladu sa PAA metodom u mnogome je nalik trenutnom bilansu uspeha u pogledu prihodne strane, dok je u delu rashoda, kod pozicije merodavnih šteta, prema novom standardu potrebno navedeni iznos podeliti na štete koje su nastale u tekućem periodu i na štete koje su nastale u prethodnom periodu. Štete koje su nastale u prethodnom periodu su dalje podeljene na change due to experiance adjustment (ili run off) i na change due to cash flow expectations (promene rezervi za štete koje su bile u rezervi na početku i na rezervaciji na kraju perioda). Kod BBA metode bilans uspeha izgleda drugačije i na prihodnoj strani da bi se predstavile razlike između očekivanih i stvarnih novčanih tokova. Projekcija novčanih tokova na samom početku trajanja ugovora o osiguranju daje nam informaciju o tome da li je ugovor profitabilan ili nije. U slučaju da je ugovor profitabilan, formira se CSM (customer service margin) čije otpuštanje predstavlja deo prihoda osiguranja, dok se ukoliko ugovor nije profitabilan, sav gubitak priznaje u trenutku sklapanja ugovora, što je još jedan važan zahtev novog standarda.
Tehničke rezerve prema novom standardu računaju se kao zbir najbolje procene i dodatka za rizik. Kod neživotnih osiguranja primenjuje se diskontovanje, što bi trebalo da rezultuje nešto nižim nivoom rezervacije u odnosu na IFRS 4 rezervacije. Ocenjivanje dodatka za riziki, kao mere varijabilnosti tehničkih rezervi, dovodi do potrebe korišćenja naprednih aktuarskih stohastičkih metoda (npr Bootstrap metode kod neživotnih osiguranja) za ocenu navedenih veličina.
Kod životnih osiguranja se, kod izračuna tehničkih rezervi, uzima u obzir najbolja procena rezervacija sa primenom trenutnih kriva prinosa (izvor je uglavnom EIOPA), a ne tehničke kamatne stope koja je u proizvodu definisana. Ovakvim pristupom, finansijske pretposavke pre svega u pogledu kriva prinosa imaju značajan uticaj na prikazane rezultate prema IFRS 17 računovodstvenom standardu. Navedeno se prema prvim rezultatima može primetiti na osnovu promena kriva prinosa i povećanja kamatnih stopa (usled makroekonomskih dešavanja u prethodnom periodu) i to na prvom mestu kod životnih osiguranja, ali i kod neživotnih osiguranja.
Zahtev da se rezultati poslovanja osiguravajućih društava prikažu na prethodno naveden način izgleda smisleno, međutim ne mogu pobeći od utiska da idejni tvorci novog računovodstvenog standarda nisu imali potpunu sliku i predstavu koliko je informatičkog znanja (u prvom redu u oblasti obrade podataka) neophodno kako bi se na pravi način pripremili izveštaji u skladu sa standardom. Određene iznose, koje smo u okviru IFRS 4 izveštavanja računali i prikazivali na nivou vrste osiguranja, prema IFRS 17 standardu je potrebno podeliti na kohorte, periode nastanka, periode očekivanog novčanog toka itd. Ovo u velikoj meri usložnjava proces pripreme izveštaja i postavlja zahtev strukturiranja podataka i proširenja postojećih znanja u pogledu obrade podataka. Znanja je neophodno proširiti u oblasti baza podataka, ali i specijalizovanih software-a za generisanje novčanih tokova (za životna osiguranja: RAFM, R3S, Prophet…; za neživotna osiguranja: Resque)… Za sticanje ovih znanja potrebno je vreme, međutim ono što ova dodatna znanja donose jeste konkurentnost kadrova koji vladaju navedenim novim oblastima koja su primenjiva i u ostalim industrijama, naročito u oblasti informacionih tehnologija. Kadrovi koji imaju domensko znanje iz osiguranja i nadograde ga znanjima koja su neophodna za ispunjavanje zahteva prema standardu IFRS 17 dobijaju dodatnu vrednost na tržištu rada, što će u narednom periodu predstavljati veliki izazov za osiguravajuća društva u Srbiji.
