Već je jedanaesta godina od kada je svet elektronskih komunikacija prodrmala vest da su Jan Koum i Brajan Akton prodali svoje čedo WhatsApp i to Facebook-u. Faktura je iznosila 19 milijardi dolara.
WhatsApp je po statistikama iz 2024. vodeća svetska aplikacija za razmenu poruka i aktivno je mesečno koristi tri milijarde ljudi.
Jan Koum, mlađi od dvojice osnivača, sada ima 49 godina i na put do stvaranja WhatsApp-a i velike prodaje pošao je iz siromaštva i imigracije, a iza njega bio je sovjetski sistem vaspitanja i razmišljanja.
Luksuzan nastavak
Nakon akvizicije od 19 milijardi, Koum je nastavio kao CEO WhatsApp-a i član Facebook-ovog odbora. Međutim, u aprilu 2018. godine napustio je i tu poziciju navodeći neslaganja sa stavovima Facebook-a o privatnosti i enkripciji korisničkih podataka.
Danas Koum vodi firmu Newlands, investicionu kuću fokusiranu na kreativne tehnološke projekte. Jedna od prepoznatljivih investicija bila je deset miliona dolara u SuperAGI, startap koji radi na razvoju platforme veštačke opšte inteligencije (AGI).
Što se tiče životnog stila, Koum je danas poznati filantrop. Ne odbija da živi luksuzno pa u svom vlasništvu ima superjahtu Moonrise (vrednu oko 330 miliona dolara) i njih još nekoliko. Pre dve godine kupio je Château de la Garoupe na francuskoj rivijeri za oko 65 miliona evra.
Prema Forbesu iz 2025. godine, njegova neto vrednost se procenjuje na oko 16.8 milijardi dolara.
Ukrajina, majka i kofer
Šta se desi kada sredinom osamdesetih prošlog veka jedna domaćica, Ukrajinka rođena u selu nadomak Kijeva, uzme za ruku svog sina tinejdžera i sa koferima se preseli u obećanu zemlju, Ameriku?
U jednom od scenarija, pomenuti tinejdžer je Jan Koum, svetu poznat kao suosnivač WhatsApp aplikacije, jedan je od najbogatijih ljudi na svetu. U ovom scenariju Jan je uspeo da napravi ’onu’ promenu i iskorak i svoj život ponudi kao primer kako se od nule može do milijarde, pa i više njih.
Majka i sin, napuštaju sovjetski sistem i započinju nov život u Kaliforniji na ivici egzistencije uz očevo obećanje, nikad ispunjeno, da će im se pridružiti direktno sa građevine na kojoj je radio. Taj kofer koji je sa njima doputovao u Ameriku doselio je i olovke i 20 sovjetskih neispisanih svezaka – potez štednje Ukrajinke koja je imala nameru da svog sina pre svega školuje u obećanoj zemlji.
Bolest
Novac za stanarinu i račune zarađivali su zajednički. Majka je radila kao bejbisiterka, a Jan je čistio lokalne markete i prodavnice hrane. Dijagnoza raka koja ih je zatekla i omela u planovima, nije ih i zaustavila. Sada je životni ritam bio promenjen – majka živi na relaciji od terapije do posla, Jan od posla do škole. Od države su dobili dvosoban stan i bonove za hranu, pa je jedini sigiran obrok bio u restoranima za socijalno ugrožene.
Sovjetski sistem i američka ličnost
Jan je u školi pokazao i interesovanje i talenat za programiranje i softverske jezike. Po odgovorima u nekoliko intervjua koje je dao, moglo bi se zaključiti da mu je u školi veći problem bila komunikacija sa vršnjacima koji su, kako je rekao za Forbes „agresivni i neformalni“. Odrastao i vaspitan u nečemu što se zvao sovjetski sistem, za njega je to bilo i vrlo površno što je istakao izjavom: “U Rusiji stvarno upoznate osobu sa kojom komunicirate!“. Moglo se stoga i očekivati da u školi nije pokazivao američke manire i priznaje da je pravio probleme.
Biblioteka i noćni rad
Ulazak u svet softvera i kompjutera podrazumevao je i obilje literature do koje je Jan dolazio u bibliotekama. Pozajmljivao je knjige i vraćao i sa 18 je već bio dobro upoznat sa mrežama. Bio je aktivan član više hakerskih grupa i ime mu se provlačilo među imenima uglednih softveraša. Fakultet je bio sasvim logičan put. Jan upisuje San Jose State University, a noć je bila rezervisana za rad u kompaniji Ernst&Young na poslovima obezbeđenja. Ali, ta 1997. je bila presudna kada je život udesio da preko puta njega sedne Akton, četrdesetčetvorogodišnji gospodin zaposlen u kompaniji Yahoo, koji je u Ernst&Young došao poslom vezanim za sistem oglašavanja.
Akton se seća da je Jan delovao drugačije, neobično.
„Odavao je utisak da ga gluposti ne zanimaju i da se njima ne bavi. Nije postavljao pitanja Čime se baviš? Kojim si poslom ovde došao? i slična formalna pitanja da se popuni vreme što je bila praksa ostalih zaposlenih. Ponašao se kao da nema vremena za gubljenje i razgovor je počinjao: „Pređimo na stvar.“ Ovo je bila ta prva sličnost dvojice programera i vizionara koji su kasnije zajednički napravili svetski poznat projekat.
I tako je sve počelo
Šest meseci kasnije, Jan se pojavio na intervjuu u Yahoo-u i dobio posao na održavanju infrastrukure iako je i dalje bio student San Jose-a. Dve sedmice zatim, pao je jedan od servera i Dejvid Filo iz Yahoo-a je pozvao Kouma na mobilni. Dobio je sledeći odgovor: “Ja sam u školi, na času.“ Filo je bez oklevanja podigao ton:“ Šta ti radiš na prokletom času!? Dovuci zadnjicu ovde pod hitno!“.
Koum je u jednom intervjuu čak i naveo da ga je ovaj poziv samo podsetio da ne voli školu i od školovanja je odustao.
Smrt majke klub odbijenih
Tri godine pošto su se Koum i Akton upoznali, Janu umire majka. Akton mu je bio velika podrška. Provodili su zajedno dosta vremena i na poslu i u Aktonovoj kući. Voleli su da skijaju, da igraju fudbal i frizbi. Narednih devet godina pratili su uspone i padove Yahoo kompanije, da bi je 2007. napustili, proveli godinu dana na putovanjima po Južnoj Americi. Obojica su konkurisali za posao u Facebook-u i obojica su bili odbijeni. Akton je u intervjuu za Forbes izjavio: „Obojica smo članovi kluba Odbijeni od Facebook-a“.
