Marko Aurelije (121-180), rimski car, poslednji veliki stoički mislilac, vladar u poznim danima rimske imperije, ostavio je svojim naslednicima dnevnik. Ova knjiga ’Samom sebi’ neka je vrsta portreta jednog cara, vođe, uglednog i važnog čoveka velike države koji je neprestano promišljao o svetu, pojavama i ljudima.
’Samom sebi’ je delo za svaku preporuku. Car ih je napisao i kao neku vrstu aforizama u razgovorima sa samim sobom, u tihim časovima kada je tražio utehu u filozofiji. Kako Miloš Đurić piše, „…ovaj spis je neprestano privlačio blagorodna srca i duboke glave“, i mnogi su mu se divili, pa je tako i danas.
Treba da misliš…
U pretposlednjoj, 11-oj knjizi dnevnika, Marko Aurelije piše o tome kako svako treba da misli.
„Prvo treba da misliš: Kakav je moj odnos prema ljudima? Mi smo na svetu jedan radi drugoga. Ja sam, s druge strane, postao njihov vođa kao što je ovan ovcama ili bik stadu goveda. Onda se digni još više i reci:
Ako svet nije sastavljen od atoma, onda je priroda ona sila koja njime vlada. Pa, ako je tako, onda niže stvari postoje radi viših, a više redi sebe samih.
Drugo: kakvi su ljudi kad su za stolom, u krevetu i inače? I, naročito, koliko na njih utiču načela i koliko uobraženja ima u njihovom delu?
Treće: Ako nešto rade s pravom, nemoj se na njih ljutiti, a ako rade bez razuma, onda svakako rade protiv svoje volje, jer ne shvataju…. Ljudi će biti uvređeni ako ih nazoveš nepravičnim, bezobzirnim, gramžljivim, jednom rečju, zločincima prema njihovim bližnjima“.
Svako greši i ti sam grešiš
Svako greši, svako je ta vrsta ljudi kako dalje piše Marko Aurelije.
„Četvrto: I ti sam često grešiš. Iako izvesne prestupe izbegavaš, iako se iz bojazni, iz obzira prema svom dobrom glasu ili neke druge niske pobude, kloniš te vrste grehova, ti ipak imaš neke sklonosti prema njima.
Peto: Ne možeš nikada biti siguran da li ljudi greše. Mnogo štošta se učini zato što su okolnosti bile takve. Uopšte, treba imati veliko iskustvo da bi se pravilno moglo prosuditi delo nekog drugog čoveka.
Šesto: Kad si preterano ljut ili tužan, pomisli na to da čovekov život traje samo kratko vreme i da nas uskoro više neće biti.
Sedmo: Nas ne uznemiravaju dela drugih ljudi – jer ona dolaze iz njihovih duša – nego naše mišljenje o njima. Odbaci to mišljenje i odluči da ne sudiš o njima kao da su one ne znam kakvo zlo, pa će tvoj gnev proći. – Ali, kako da ga odbacim? Tako što ćeš pomisliti da nije nikakva tvoja sramota ako te neko vređa.
Osmo: Pomisli na to da su posledice našeg gneva i ljutnje zbog nekih dela teže nego što su sama dela zbog kojih smo se počeli ljutiti i gneviti“.
Marko Aurelije, slabosti i šteta
Marko Aurelije je verovao da je dobrota nepobediva kad je iskrena.
„Šta može da ti uradi rđav čovek kad ti prema njemu ostaneš blag i kad ga u zgodnoj prilici, baš u trenutku kad hoće da pričini zlo, nežno opomeneš i poučiš boljemu. Ne, dete moje, nipošto! Mi smo predodređeni za nešto drugo. Ja ću time jedva pretrpeti neku štetu, a tebi će to škoditi! Pa, da mu onda blago i bez zajedljivosti dokažeš da je zaista tako i da to ne rade ni pčele ni druge životinje koje imaju urođeni nagon prema zajednici. Ali, to ne smeš učiniti ironično ili grdeći ga, nego ispunjen ljubavlju. Ne kao učitelj koji ga poučava i ne sa namerom da ti se divi neko ko je prisutan.
Ovih devet pravila zapamti tako kao da si ih dobio na dar od Muza i postani čovek još za života. Ali, isto onako kao što treba da se čuvaš ljutnje, ne smeš ljudima ni laskati. I jedno i drugo protivi se duhu zajednice i nanosi samo štetu. Kad treba da se naljutiš, ti se seti da gnev nije dokaz muškosti, nego da su blagost i nežnost… i da samo takav karakter ima i snage i živaca i hrabrosti, a ne onaj koji besni. A gnev je, kao i tuga, znak slabosti. Zato što su i jedno i drugo ranjeni i morali su se povući iz boja“, savetuje veliki rimski car.
Teži samo jednom
Marko Aurelije preporučuje još jedan princip onima koji su raspoloženi da prihvate:
„Ako si raspoložen, primi i deseti princip kao dar Apolona, vođe Muza: ludo je tražiti da rđavi ljudi ne greše. Onaj koji to zahteva, teži za nečim nemogućim. A, složiti se s tim da oni prema drugim ljudima budu takvi i zahtevati da samo prema nama ne greše, nerazumno je i tiranski.“
Na više mesta u knjizi Marko Aurelije piše o poslu i kako je dobro raditi. Tako i preporučuje da svako treba da vrši svoj posao, ali ne kao neko ko je zbog toga nesrećan niti sa željom da se probudi nečije sažaljenje ili divljenje.
„Teži samo jednom: da iskoristiš svoje snage i da ih sačuvaš onako kako to traže obziri prema zajednici“ i nastavlja:
„Danas sam se oslobodio svih prepreka, i još više, odbacio sam ih sve. One nisu bile van mene, nego u meni samom, u mojim predrasudama“ kao neku vrstu ispovesti zapisao je Marko Aurelije negde na polovini drugog veka nove ere. Bio je vladar velike imperije koji je završio život u borbi kod Sirmijuma, na teritoriji današnje Sremske Mitrovice.
