Da krupne nevolje pokreću na promene pisao je i psihijatar Vladeta Jerotić. Ovde se oslanjao na iskustvo Junga koji je tvrdio da je ’čovek čudovišno konzervativno biće’ koga na promenu mogu da pokrenu samo takve, velike nevolje.
U tekstu o krizama i lažnim krizama u životu ljudi i naroda, Jerotić je na svoj duboko analitičan i razgovetan način uspeo da objasni šta je kriza, ona prava, čemu služi, kako se iz nje izlazi i uspeo je da se ukratko pozabavi i srpskim karakterom.
Istinite krize i kako ih prepoznati
Jerotić piše da promašene ili lažne krize pokreću preterane ambicije mladog čoveka, ponovljeni pokušaj pogrešnog izbora partnera, veštačko pretvaranje malog konflikta u veliki. Šta su istinite krize i kako čovek može da ih prepozna? Jerotić piše:
„Šta nazivamo istinitim krizama? To su oni događaji u životu čoveka koji su zaista ’odlučujući za budućnost’, a koji dolaze pravovremeno i čoveka zatiču spremnog na preokret, sazrelog za zrenje, gotovog da iz ’gusenice izleti leptir’. Koji su pogodni uslovi da do ovakve metamorfoze dođe? To je verodostojno nezadovoljstvo sobom.“
Pod nezadovoljstvom Jerotić ne podrazumeva ono koje je poteklo iz zavisti prema drugom, iz nerealno postavljenih životnih ciljeva, ali ni iz potcenjivanja sebe i sopstvenih vrednosti. Pravo, ’plodno’ nezadovoljstvo sobom treba da odgovori na najvažnije pitanje: Čime sam zapravo nezadovoljan?’
„Odgovor ne može da bude ’nezadovoljan sam svojim roditeljima, bračnim drugom, decom, izborom zvanja ili dostignućima, izborom prijatelja ili materijalnim položajem. Čak i kada bi čovek sve to mogao da promeni, a mnogo je ljudi koji to zaista i promene, opet neko potmulo, duboko skriveno nezadovoljstvo i dalje u njima ostaje…
Prvi i najvažniji uslov za uspešno naraslu krizu i za srećan izlazak iz nje, jeste prepoznavanje svojih mana, poroka, hrišćanskim jezikom najtačnije izgovoreno, svojih grehova. Svaka čovekova borba sa sobom ili drugima, borba je sa vetrenjačama ako nismo prepoznali pravog protivnika – onog u nama samima!“ zapisao je Vladeta Jerotić u nastavku teksta o krizama.
Napredak i pobeda krize
Iz svog bogatog lekarskog i terapeutskog iskustva Vladeta Jerotić ističe da je jedini, neophodan uslov za bilo kakvo napredovanje u lečenju i izlasku iz krize bio uvek isti:
- Priznavanje svojih negativnih osobina,
- Duboko emotivno preživljavanje patnje zbog prisustva ovakvih osobina,
- I autentična želja i potreba da se one do kraja razotkriju, pobede i transformišu u nešto pozitivno i konstruktivno za dalje napredovanje sazrevanja.
Tako sa ličnog plana svakog pojedinca, Jerotić je pokušao da pređe na širi nivo, nivo grupe i naroda. Pretpostavio je da bi tako bilo moguće u analizi srpskog karaktera takođe prepoznati njegove rđave, za razvoj ometajuće, destruktivne i samodestruktive osobine. Procenio je i da je ovo i neophodan pokušaj ukoliko jedan narod ima istinsku želju za promenom ili bar korekcijom i ublažavanjem loših karakternih svojstava.
„Koja su to rđava i štetna, neprepoznata ili nedovoljno prepoznata svojstva i da li su u srpskom narodu prisutna i raširena od njegovog postanka ili su nastala od nekog određenog vremenskog roka skopčanog za neki težak traumatski događaj u istoriji?…
Podsetimo se nekih opštih osobina karakterističnih za ponašanje srpskog naroda kroz vekove, onako kako su ih dosta složno prikazali naši najveći antropolozi od Jovana Cvijića, mada i pre njega izlagani kod Vuka Karadžića, Dositeja Obradovića, do savremenih srpskih antropologa.
Nije moguće (kao Srbin) ne prepoznati se u sledećim karakternim crtama:
- Naprasitost i plahovitost (žustrina)
- Otvorenost i razgovorljivost (pristupačnost)
- Tvrdoglavost (ćudljivost, samovoljnost)
- Inat, zlopamćenje i osvetoljubivost
- Nagla smena tradicionalizma i konzervatizma sa žestokim buntom
- Pravdoljubivost i ratobornost
- Preovlađivanja arhajsko-plemenskog nad potrebom da se prihvati ono što je pozitivno u modernom
- Smena naivnosti i lukavosti
- Slabo razvijen organ za socijalni život (sebični, anarhični individualizam)
- Nedovoljna prožetost hrišćanskom (pravoslavnom) verom i oskudna crkvenost
- Grubost muža u patrijarhalnoj porodici (naročito prema ženi i sinovima)
- Nadmenost i surevnjivost
- Zavidljivost i gnev
- Autokratska svest (’identifikacija sa agresorom’)
- Vlastoljubivost i oholost
- Razmetljivost (’najstariji narod na svetu’, ’Isus Hristos je bio Srbin’)
- Izdajstvo i kleveta
- Nepoštovanje dostojanstva drugog
- Odsustvo smisla za vođenje dijaloga.
Već vidim prosečnog srpskog čoveka koji kada čita šta naši najumniji antropolozi kažu o osobinama svog naroda, reaguje najčešće na sledeće načine:
Apsolutno nipodaštavanje i negiranje, ironičan stav koji kao da hoće da kaže: ’Pa, šta ako je tako!’, skeptičan stav koji kazuje: Da, možda je tako, ali zar sve nabrojane osobine nisu osobine svakog čoveka?, kritičan stav koji traže čvršće dokaze.“
Vladeta Jerotić o spasavanju
Otvoren i spreman na kritiku, kao psihijatar iskusan i vešt, Jerotić ne misli da je ovim popisom osobina izrekao nešto što prosečan Srbin nije znao ili odmah prepoznao kao svoje, lično. Šta je bila krajnja namera Jerotića?
„Moja namera kao hrišćanskog antropologa nije bila napadno podnošenje ’pod nos’ mojim sunarodnicima istine o njegovom karakteru koga i sam kao Srbin posedujem. Moja jedina (utopijska?) želja bila je i ostala da izazovem duboku tugu, a onda i razmišljanje, da, ako je sve tako kako su promišljeni naučnici zaključili – može li da ne bude tako“, pročitaćete u redovima teksta o krizi.
Odgovor i poruka psihijatra je da nije moguće, niti je realno očekivati da će Srbe iskupiti neki stari ili novi vođa. Srbi treba da prestanu da traže ’čvrstu ruku vođe’ iako Jeorić veruje da je upravo ta vera u vođu izraz arhetipskog ’religioznog čoveka’.
Stigao je, po mišljenju Jerotića, neminovan kraj patrijarhata sa svim poznatim posledicama. Nema više porodice, muškarac i žena postaju neprijatelji, deca ustaju protiv roditelja i roditelji protiv dece, priroda se otuđuje od čoveka kao i čovek od čoveka, mašina zamenjuje trud i radost stvaranja, droga zamenjuje molitvu i meditaciju.
„Niko ne može da spase srpski narod do on samog sebe. Nije moguće spasavati se, a dalje ostajati na bolesnoj odbrani od realnog života negiranjem svojih mana i grehova i to maničnom odbranom od depresije koju uporno odbijamo da doživimo i proživimo posle svega poraznog što nam se dogodilo poslednjih godina 20. veka“, jedan je od poslednjih pasusa koji je psihijatar Vladeta Jerotić zapisao u tekstu o krizi u životu ljudi i naroda pre 20 godina.
