Vladeta Jerotić o umoru: Da li ste zaista umorni ili je problem mnogo dublji?

Vladeta Jerotić je ovako zapisao:

„Mnogo je ljudi, najrazličitije starosti, koji se često, neki i godinama, žale na osećanje umora. Među ima njima i mladih i sasvim mladih osoba koji nas začude i zbune upornim žalbama na umor.

Kada lekar traži da ovakve osobe bliže opišu to svoje stanje umora, pada u oči relativno siromaštvo opisa s jedne strane i sa druge, monotonija i stereotipnost ovakvog opisa.

Osećanje umora kod ovakvih osoba najčešće podrazumeva neku opštu bezvoljnost, fizičku i psihičku malaksalost, brzo zamaranje posle nekog napora, neraspoloženje, pospanost, katkad rezignaciju ili apatiju.“

Vladeta Jerotić o ’pravu’ na umor

Kad se, kako piše Jerotić, isključe sve laboratorijske i fizikalne analize i postojanje bilo kakvog fizičkog oboljenja kod ljudi kod kojih preovlađuje umor, često je problem nešto drugo.

Neuroza.

Reč je o neurozi koja ističe umor kao svoj opominjući ili alarmirajući signal. Govori da se u osobi dešavaju unutrašnji duboko skriveni konflikti. Njih ličnost ne želi svesno, ne može ili neće da ih prepozna, a od ovih nesvesnih konflikata se brani osećanjem dugotrajnog umora.

Nije moguće, kako Vladeta Jerotić piše, da se osvetle svi, pa čak ni većina ovih konflikata u ličnosti. Oni su mnogobrojni i svako ih ima i nosi.

„Ovim želim da kažem da svako ima ’pravo’ da bude povremeno i kratko umoran iz psihičkih konfliktnih razloga, pa čak i da dozvoli sebi ’luksuz’ da konflikt ne prepozna prepuštajući se bezopasnoj iluziji da je umor naišao kao posledica preteranog rada, pretovarenog stomaka ili promene ’atmosferskog pritiska’.

Međutim, kada govorimo o umoru kao znaku neuroze, imamo na umu u prvom redu ljude pretežno mlađe i srednjih godina kojima je umor više ili manje stalni životni pratilac. Oni su i sami prestali da veruju da je umor posledica neke ’podmukle bolesti’ i ozbiljno su zbog umora ometeni u ispunjavanju životnih obaveza“, u knjizi Čovek i njegov identitet piše psihijatar Vladeta Jerotić.

Kakvi su to unutrašnji konflikti?

U tekstu se Vladeta Jerotić zaustavlja na dosta rasprostranjenoj formi umora koja je posledica povređenog osećanja sopstvene moći, odnosno, ozbiljnije poljuljanog osećanja sigurnosti.

Svako je iskusio da ima dana kada ništa ne polazi za rukom, da nije uspeo da ostvari što je naumio, a do čega mu je stalo. Ovo će svako nazvati neuspehom, ali problem sa neuspehom je kada se ne analizira. Psihijatar iz iskustva piše da propust neanaliziranja neuspeha neprimetno vodi povećavanju broja preduzetih akcija u budućnosti sa sličnim završetkom – neuspehom. Može to biti i nedovoljan uspeh ili uspeh koji ne zadovoljava. I, posledica je ista – stari poznati osećaj umora.

„Zato je nužno da svako malo zastane u zahuktalom hodu vremena, da se zamisli nad sobom i zagleda u one dublje i manje provetrene odaje u ličnosti. Cilj je da se tu otkrije nešto što će ukazati ne samo na uzrok umora, već i na mogućnost da se ukloni“, preporučio je Jerotić i dalje zapisao:

„Iznenađujuće je mali broj ljudi sklon da istražuje ’prašnjave stvari’ u svom nesvesnom. Koristeći snagu volje i razuma, čoveku se čini da je postao gospodar svoje duše i spoljašnje situacije i nema ni malo sklonosti da prizna u sebi bilo kakvu nesvesnu snagu koja ne podleže njegovoj svesnoj kontroli.“

Ovakvo priznanje vodi u patnju jer znači nemoć i gubljenje kontrole nad samim sobom. A, patnja je sramota koju treba sakriti. Krug se zatvara, a neurotičnost u čoveku raste. Tako to jasno razlaže psihijatar.

Koren umora i neuroze

Karen Hornaj je jedan od boljih poznavaoca neuroza i pisala je o njenim korenima, pa i korenima umora. Ovako opominje velika psihoanalitičarka:

Koren neuroze, pa i umora kao jedne od mogućih manifestacija neuroze, gotovo je uvek jedan isti:

• Idealizovanje samog sebe
• Postavljanje nemogućih zahteva ličnosti u ostvarivanju ambicija
• Težnja za slavom i s tim u vezi lako povređivanje neurotičnog ponosa
• Samoprezir
• Strah od zavisnosti
• Otuđivanje od samoga sebe.

Na jednoj strani, postoje osobe, kako piše Karen Hornaj, koje su spremne da se bore sa svojim problemima, preuzimaju odgovornost za posledice svojih akcija, ne očekuju da im drugi reše probleme. Njima ponos i častoljublje znače potvrđivanje sopstvene vrednosti i zrelosti.

Na drugoj strani su neurotični ljudi puni zahteva od svoje okoline, a kada nešto od sebe zahtevaju, onda ti zahtevi nisu u skladu sa njihovim mogućnostima. Vremenom, sve češće doživljavaju razočaranja zbog neostvarenih očekivanja i ovakve ličnosti reaguju:

• Agresivno i osvetnički prema okolini
• Ili samoprezirom i mržnjom prema samom sebi kao ’slabiću’ i nesposobnom za životnu borbu.

„I u jednom i u drugom slučaju neurotičnog reagovanja umor je čest i zajednički simptom dekompezovane neuroze“, zaključak je Karen Hornaj.

Vladeta Jerotić o izlazu

Vladeta Jerotić piše da izlaza i pomoći iz ćorsokaka neuroze uvek ima. Najvažniji korak mora da učini sam čovek što je često ’teža odluka nego da se podvrgne teškoj operaciji’.

U čemu se sastoji taj ’skok u egzistenciju’ iz jalovosti i ništavila neuroze? Psihijatar Vladeta Jerotić piše:

„U bespoštednom prepoznavanju sebe lažnog, sebe izmišljenog i umišljenog, sebe sujetnog, gordog i slavoljubivog, sebe ’cara prirode’ (koji uništava prirodu), sebe sadističkog i sebe mazohističkog (jedno ne ide bez drugog)…“

Intelektualan uvid nije dovoljan i oštroumnost je često oružje neurotične odbrane kao i skepsa.

Tek posle metamorfoze Narcisa, koja je nezamisliva bez patnje, pojave se najdragoceniji biseri ličnosti:

• Sposobnost i snaga da se voli i neko drugi
• Spontana potreba da se drugima bude od pomoći
• Da se sa drugima podeli bol i radost bez lažnog sažaljenja i bez zavisti
• Da se iz Ja kaže drugome Ti

„Ovo je moguće postići samo kada ljudsko biće stigne do ’individue’ svesne svog identiteta i koja jednoga dana postaje umorna zbog punoće ispunjenog življenja, a ne zbog praznine neprepoznate neuroze“, pre oko 20 godina poručio je Vladeta Jerotić svima koji su spremni da krenu u potragu za sobom.