Postoje trenuci kada čovek prestane da gleda na sat. Ne razmišlja o tome kako izgleda, da li je dovoljno dobar, šta će neko reći, niti koliko je još vremena potrebno. Ostaju samo glas i pesma, ruke i glina, telo i pokret, rečenica koja se piše, problem koji se rešava.
Kao da između čoveka i onoga što radi više nema granice.
Psihologija za to stanje ima ime...
