Kako je testament Bendžamina Ginisa promenio budućnost kompanije

Bendžamin Li Ginis bio je najuspešniji poslovni čovek u Irskoj, građanski orijentisan filantrop sa željom da karijeru kruniše i političkom funkcijom. „Guverner“, kako su ga deca zvala, postao je ser Benjamin Li Ginis, baronet i poslanik, sa sedištem u zamku Ešford.

Međutim u toj ulozi nije dugo uživao. Njegov najmlađi sin, Edvard, odveo ga je u Queen’s Hotel u Sidenemu,u  Kent, u maju 1868, i odatle pisao starijem bratu, porodičnom prvencu Arturu da im je otac „vrlo slab i klonuo, smrtno umoran od Londona i od toga da bude poslanik“ a da ga „ni đavo ne može naterati da vidi lekara“. Na kraju je ipak pristao da ga lekar pregleda. Dijagnoza je bila bronhitis, a savet da se vrati u Irsku, u Ešford. Ali Bendžamin je odlučio da ipak ostane u Londonu još dva dana, jer je želeo da prisustvuje glasanju u Donjem domu o reformi biračkog prava, iako mu se ruka toliko tresla da je Edvard morao da potpisuje pismo umesto njega. Sledeće pismo brzo je zamenio telegram kojim se Artur hitno poziva u London. Ser Bendžamin je umro narednog utorka, 19. maja, a sinovi su ga preneli kući, u Irsku, gde je sahranjen.

Ginis luksuz

Kako je svako mogao da vidi u novinama ili na ulicama Dablina, Bendžamin Ginis postajao je sve bogatiji kako je popularnost njegovog čuvenog crnog piva rasla – najpre širom zemlje, a zatim i sveta. Porodica je živela u prelepim kućama koje su bile brižljivo održavane i raskošno uređene, ispunjene slikama i skulpturama. Porodica je provodila vreme i u Engleskoj i u Francuskoj a obrazovanje im je bilo jednako važno kao i pripravnički rad u porodičnoj firmi. Bendžamin je život započeo u velikoj udobnosti, ali ga je završio u onome što se može opisati samo kao luksuz. Taj luksuz, međutim, bio je kontrolisan ukusom i moralom, obuzdan trezvenošću protestantske srednje klase i stalnom svešću o hrišćanskoj dužnosti. Tim vrednostima se vodio i u vaspitanju dece: učeni su dobročinstvu i veri, a u posao su ulazili rano. Dani su započinjali i završavali se molitvama, porodičnim doručcima i večerama u šest sati, dok je odlazak u crkvu nedeljom bio neupitan, a svakodnevna fizička aktivnost podrazumevana.

Iako su svi znali da je bogat, tek nakon smrti ser Bendžamina postale su jasne razmere tog bogatstva. Irski ostavinski sud nikada ranije nije video takvu imovinu: njegovo nasledstvo iznosilo je 1 100 000 funti (što bi, prilagođeno inflaciji, iznosilo više od 100 milijardi dolara) a testament je bio najveći ikada u toj zemlji.

Bendžamin je imao samo pet godina kada je njegov deda Artur, osnivač pivare i filantrop, umro, ali je odrastao učeći šta je sve bilo potrebno da se posao izgradi i ništa nije uzimao zdravo za gotovo. Njegova deca Eni, Artur, Bedžamin Li i Edvard rođeni su u sasvim drugačijem okruženju: sa mnogo novca, luksuznim kućama, stabilnim društvenim položajem i nizom bogatih prijatelja i poznanika. Znali su odakle dolazi novac, ali im to nije značilo mnogo, što pokazuje anegdota koju je zapisao Brajan Ginis, Edvardov unuk. Naime, deda mu je jednom prilikom, dok su prolazili pored pivare u Dablinu, rekao: „Odavde dolazi hleb i puter“, što je fraza koja bi se dala prevesti i kao „hleb naš nasušni“, dakle ono od čega neko živi. Međutim, koncept poslovanja i porekla porodičnog bogatsva novijim generacijama je bio toliko dalek da je Brajan dugo verovao da Ginis fabrika zaista proizvodi hleb i puter.

Testament je bio primetno neravnopravan prema četvoro odrasle dece ser Bendžamina, ali je uzeo u obzir okolnosti, sklonosti i predvidivu budućnost svakog od njih. Ser Bendžamin je gotovo celog svog života imao tu prednost da mu otac bude živ da ga savetuje i usmerava, a znao je da njegova deca tu privilegiju neće imati. Zato je kompaniju ravnopravno ostavio dvojici sinova, uz klauzulu kojom je precizirao da „ako bi jedan brat želeo da se povuče ili bi bio proglašen bankrotom, njegov udeo prelazi na drugog brata.“

Ginis deca

Kao najstariji sin, Artur je celog života imao jasan put: da će zamak Ešford pripasti njemu i da će svi koji tamo rade postati njegova odgovornost; da će pivara biti njegova, u celini ili delimično; i da će, u godini pre očeve smrti, na sve to dodati i nasledstvo nove baronetske titule.

Edvard, iako najmlađi, uvek je imao snažnu vezu sa ocem; ušao je u pivaru sa 15 godina, razvio odnose sa zaposlenima i pokazao ne samo sposobnost, već i želju da vodi čitav biznis.

Vojna karijera drugog sina, Bendžamina Lija, faktički ga je isključila iz posla u pivari, iz kog se doduše možda i sam isključio. Naime, on je kao mladić zapao u finansijske probleme iz kojih ga je otac izvukao. Imanje i 20 000 funti predstavljali su skroman nasledni deo, što sugeriše da je Bendžamin Li već tokom očevog života dobijao značajne povlastice a sama formulacija nasledstva bila je vrlo direktna: „Svom dragom sinu usrdno i s ljubavlju nalažem da nijedan deo pomenute sume od 20 000 funti ne potroši ni na šta drugo do za kupovinu vojnog unapređenja ili, ako napusti vojnu službu, za zasnivanje građanske profesije, ili pak za kupovinu zemljišta.“ Li je zaista napustio vojsku, posle čina kapetana, ali se nije bavio građanskom profesijom, osim ako se pod tim računa život seoskog džentlmena. Biograf Džordž Marteli je zabeležio da je jedini dokaz njegovog interesovanja za pivaru bilo to što je kratko vreme poželeo da nadgleda unutrašnje poslovanje i čak osmislio uniforme za radnike, ali se „brzo zasitio posla koji mu se pokazao potpuno neinspirativnim“.

Ćerka Eni, iako najstarija, zbog toga što je žensko nije imala nikakve veze sa pivarom; pripalo joj je nasledstvo od 30 hiljada funti ali nije imala klauzulu o trošenju kao njen problematični brat. Ispostaviće se i da je poslednja poslovna odluka ser Bendžamina, koju je zaveštao testamentom, bila ispravna.

Vrednost porodice Ginis danas

Prema listi najbogatijih koju objavljuje The Times, a koja obuhvata 350 najbogatijih ljudi ili porodica u Velikoj Britaniji, porodica Ginis danas vredi 856 miliona funti, odnosno 1.147 milijardi dolara. Za razliku od ranijih vremena, kada je porodično bogatstvo dolazilo prvenstveno iz Ginis piva, današnje bogatstvo dolazi iz različitih izvora. Porodica je vekovima značajno investirala u nekretnine u Irskoj, kupujući istorijski značajne zamkove i vile, zgrade i pivare. Takođe su veoma rano počeli da ulažu u zemljište u Kanadi, još pre nego što je zemlja bila izgrađena do sadašnjeg nivoa, i do danas su prisutni u sektoru nekretnina u raznim državama.

Brendom Guinness danas upravlja multinacionalna kompanija Diageo, koja takođe poseduje i Smirnoff, Captain Morgan, Crown Royal i više od 200 drugih brendova alkohola. Od 2017. godine, porodica ima oko 200 miliona funti udela u Diageu pa i dalje značajan deo njihovih prihoda potiče od Ginis piva. Ipak, oni više nisu uključeni u upravljanje kompanijom.

Netflix je pustio u etar svoje viđenje Ginis sage (The House of Guinness) po tekstu Stivena Najta.