Evropska unija mogla bi da obustavi izvoz plastičnog otpada u Tursku ukoliko Ankara ne otkloni probleme u njegovom tretmanu. Ulog nije mali. Turska je prošle godine primila 510.000 tona plastičnog otpada iz EU.
Evropska unija suočava se sa neprijatnim pitanjem: šta se događa sa njenom plastikom kada napusti evropske granice?
Odgovor bi mogao da ugrozi najveće strano tržište za evropski plastični otpad. Evropska komisija upozorila je na ozbiljne nedostatke u načinu na koji Turska upravlja plastikom koja stiže iz EU. Brisel će sada tražiti odgovore od turskih vlasti.
Ako odgovori ne budu zadovoljavajući, posledica može biti mnogo ozbiljnija. Izvoz plastičnog otpada iz EU u Tursku mogao bi da bude obustavljen.
O mogućnosti zabrane izvestio je briselski Politico, pozivajući se na zvaničnika Evropske komisije.
Sama Komisija je 18. septembra objavila dugo očekivanu procenu održivosti izvoza plastičnog otpada u Tursku.
Turska je ključna za evropski otpad
Brojevi pokazuju zašto je odluka Brisela ekonomski osetljiva. Evropska unija godišnje proizvede oko 40 miliona tona plastičnog otpada.
Izvan EU završi između milion i 1,5 miliona tona. Tokom 2025. godine Unija je izvezla oko 1,4 miliona tona plastičnog otpada. Od toga je čak 510.000 tona završilo u Turskoj.
To znači da je više od trećine ukupnog izvoza završilo samo u jednoj zemlji. Još upečatljiviji podatak dobija se kada se posmatraju samo članice OECD-a.
Turska prima oko 70 odsto plastičnog otpada koji EU izvozi u zemlje OECD-a. Drugim rečima, potencijalna zabrana ne bi bila samo ekološka mera.
Ona bi ozbiljno promenila evropsko tržište otpada.
Šta je Brisel pronašao u Turskoj?
Procena Evropske komisije ukazuje na više problema. Jedan od najvažnijih jeste nedostatak transparentnih podataka o tome šta se događa sa plastičnim otpadom nakon što stigne u Tursku.
Komisija navodi da nema dovoljno podataka o količinama proizvedenog i obrađenog otpada. Postoje i nedoumice oko toga kako uvoz utiče na sposobnost zemlje da obrađuje sopstveni otpad.
Problem je i sprovođenje propisa. Brisel navodi da nema dovoljno informacija koje bi pokazale da postojeći sistem zaista sprečava štetu po životnu sredinu povezanu sa uvezenom plastikom.
Kao treći problem navedena je nedovoljno jasna struktura upravljanja sistemom plastičnog otpada. Komisija istovremeno priznaje da je Turska poslednjih godina pooštrila propise.
Pojačane su kontrole, a povećane su i kazne. Ipak, Brisel želi dodatne dokaze da sistem funkcioniše u praksi.
Zašto EU jednostavno ne zabrani izvoz?
Tu priča postaje ekonomski zanimljivija. EU pokušava da smanji izvoz problema sa otpadom u druge zemlje. Međutim, istovremeno zavisi od međunarodnog tržišta za deo otpada koji sama proizvodi.
Turska je posebno važna jer je članica OECD-a. Nova evropska pravila prave jasnu razliku između članica i zemalja koje nisu članice te organizacije.
Od 21. novembra 2026. godine EU zabranjuje izvoz plastičnog otpada u zemlje koje nisu članice OECD-a.
Za članice OECD-a pravila su drugačija. Izvoz može da se nastavi. Ali Evropska komisija mora da prati gde otpad završava i kako se tretira.
Ako proceni da izvoz izaziva ozbiljnu štetu po životnu sredinu, Komisija može prvo da pokrene dijalog sa konkretnom državom.
Na kraju može i da obustavi izvoz.
Problem za EU: gde bi otišlo pola miliona tona plastike?
Potencijalna zabrana otvara još jedno pitanje. Ako 510.000 tona više ne može da ide u Tursku, gde će završiti?
Najveće druge destinacije za evropski plastični otpad tokom 2025. bile su Malezija sa 276.000 tona, Indonezija sa 215.000 tona, Vijetnam sa 137.000 tona i Velika Britanija sa 108.000 tona.
Međutim, EU upravo zatvara vrata izvozu u zemlje koje nisu članice OECD-a. To značajno sužava prostor za preusmeravanje ogromnih količina otpada.
Zašto gotovo ništa više nije napravljeno da traje 20 godina: Ekonomija planiranog zastarevanja
Evropske kompanije bi zato mogle da budu primorane da veći deo plastike obrađuju unutar Unije.
To je, zapravo, jedan od ciljeva novih pravila.
EU želi da preuzme veću odgovornost za otpad koji proizvodi i da razvija sopstveno tržište sekundarnih sirovina. Ali tranzicija neće biti jednostavna.
Potrebni su novi kapaciteti za sortiranje i reciklažu. Potrebne su investicije. A promena tokova otpada može da utiče i na troškove kompanija.
Otpad postaje ozbiljan biznis
Evropska statistika pokazuje koliko je tržište veliko. EU je 2023. izvezla ukupno 35,1 milion tona različitih vrsta otpada, čija je vrednost iznosila oko 18,5 milijardi evra.
Turska je bila najveća destinacija za evropski otpad u celini. Zato nova pravila nisu samo pitanje ekologije. Ona menjaju ekonomiju industrije otpada.
Za evropske kompanije to znači strožu kontrolu onoga što se događa sa materijalom nakon izvoza.
Od maja 2027. izvoznici će morati da obezbede nezavisne provere postrojenja koja primaju njihov otpad. Cilj je da se dokaže da se materijal obrađuje na ekološki prihvatljiv način.
Drugim rečima, više neće biti dovoljno samo prodati ili poslati otpad van EU. Kompanije će morati da znaju šta se sa njim događa na drugom kraju lanca.
Turska za sada dobija priliku
Brisel trenutno ne zatvara granicu. Evropska komisija će nalaze iz izveštaja dostaviti turskim vlastima. Nakon toga sledi dijalog o spornim pitanjima.
To Turskoj ostavlja prostor da pokaže da može da popravi sistem. Ali upozorenje je jasno.
EU je novim propisima dobila mehanizam kojim može da obustavi izvoz u članicu OECD-a ukoliko proceni da se otpad ne obrađuje na ekološki prihvatljiv način.
- Novi brojevi magazina Svet bankarstva i investicija, Svet osiguranja i Svijet osiguranja
- Hitna prodaja stana: Zašto ne treba davati kaparu pre provere nasledstva?
- NIS objavio rezultate konkursa programa „Zajednici zajedno“ za 2026. godinu
- Delta District – apsolutni pobednik sa pet zvezdica
- Adriatic Bank predstavlja: Bankarstvo treba da bude dosadno. Da vama ne bi bilo!
A Turska je prvi veliki test tog sistema. Iza ekološkog pitanja zato se nalazi mnogo veći poslovni problem.
Evropa proizvodi ogromne količine plastike. Godinama je deo tog problema rešavala izvozom.
Sada pokušava da uvede pravilo koje je jednostavno na papiru, ali mnogo zahtevnije u praksi: Ako Evropa proizvodi otpad, moraće da preuzme i mnogo veću odgovornost za ono što se sa njim događa.
