Prva fotokopija na svetu nastala je 22. oktobra 1938. godine u iznajmljenoj prostoriji iza kozmetičkog salona u njujorškom Kvinsu. Na komadu voštanog papira, među tragovima praha, jedva su se razaznavale reči i brojevi: „10-22-38 ASTORIA“.
Autor tog neobičnog otiska bio je Čester Karlson, tridesetdvogodišnji službenik koji se bavio patentima. Nije imao laboratoriju, investitore ni kompaniju spremnu da finansira njegovu zamisao. Imao je problem koji je želeo da reši: svakodnevno prepisivanje dokumenata.
Bilo je potrebno da prođe još 21 godina da njegova ideja postane uređaj na kojem je dovoljno pritisnuti dugme i dobiti kopiju dokumenta. U međuvremenu, Karlson će doživeti niz odbijanja, finansijskih teškoća i ličnih gubitaka, pre nego što će njegov izum postati temelj jedne od najpoznatijih tehnoloških kompanija 20. veka.
Od siromaštva do izuma koji niko nije želeo
Čester Karlson rođen je 1906. godine u Sijetlu, u porodici koja se teško snalazila sa finansijama. Njegov otac, berberin, bolovao je od tuberkuloze, a kasnije i od teškog oblika artritisa kičme. Već sa 14 godina Karlson je radio posle škole i vikendom u lokalnoj štampariji kako bi pomogao porodici. Majka mu je umrla od tuberkuloze kada je imao 17 godina.
Uprkos tome, uspeo je da završi studije fizike na Kalifornijskom tehnološkom institutu 1930. godine. Međutim, diplomirao je u vreme Velike depresije, kada su mogućnosti za zapošljavanje bile izuzetno ograničene. Poslao je prijave na 82 adrese. Odgovorile su samo dve kompanije, ali nijedna nije ponudila posao. Na kraju se zaposlio u laboratoriji Bell Labs u Njujorku, odakle je prešao u odeljenje za patente. Kasnije je vodio patentno odeljenje kompanije P. R. Mallory.
Upravo tu susreo se sa problemom koji će mu promeniti život. Patentna dokumentacija zahtevala je veliki broj kopija tehničkih opisa i crteža, a tadašnje metode umnožavanja bile su spore i nepraktične. Kada bi ponestalo primeraka napravljenih pomoću indigo papira, dokumenti su morali ponovo da se prekucavaju i proveravaju.
Karlson je 1936. upisao i studije prava, ali nije imao novca za udžbenike. Zato je delove pozajmljenih knjiga prepisivao rukom. Kako je i sam nasledio artritis kičme, taj posao bio je i fizički bolan. Odlučio je da pronađe način da se dokumenti umnožavaju bez ponovnog prepisivanja.
Eksperimente je započeo u kuhinji svog stana zagrevajući sumpor i nanoseći ga na metalne ploče. Pokušaji su bili toliko neprijatni, a povremeno i opasni, da je njegova supruga insistirala da laboratoriju izmesti iz stana. Karlson je zato nastavio rad u prostoriji iza kozmetičkog salona svoje tašte u Astoriji.
U jesen 1938. pridružio mu se Oto Kornej, mladi fizičar koji je izbegao iz Nemačke. Njih dvojica su 22. oktobra izveli eksperiment koji će ući u istoriju.
Kornej je mastilom napisao datum i mesto na staklenoj pločici. Zatim su pomoću svetlosti, električnog naelektrisanja i finog praha preneli zapis na papir. Rezultat nije bio naročito jasan, ali je dokazao da postupak funkcioniše.
Prva fotokopija bila je napravljena.
Dvadeset odbijanja pre velikog uspeha
Karlson je verovao da njegov izum ima ogromnu praktičnu vrednost. Međutim, kompanije kojima ga je predstavljao nisu delile njegovo mišljenje.
Između 1939. i 1944. godine obratio se više od 20 kompanija i institucija, među kojima su bili IBM, Kodak, General Electric, RCA i američki vojni Signalni korpus. Sve su ga odbile. Godine čekanja ostavile su posledice. Zdravlje mu se pogoršavalo, finansijski problemi su rasli, a brak se završio razvodom.
Preokret je nastupio 1944. godine, gotovo slučajno. Rasel Dejton, inženjer istraživačkog instituta Battelle Memorial u Ohaju, posetio je kompaniju u kojoj je Karlson radio. Njihov razgovor doveo je do saradnje, a institut je pristao da razvija njegov postupak.
Tehnologija je postepeno usavršavana. Nekoliko godina kasnije prava na njeno korišćenje dobila je mala kompanija Haloid iz Ročestera, koja se dotad bavila proizvodnjom fotografskog papira. Naziv „elektrofotografija“ rukovodiocima kompanije delovao je previše komplikovano, pa su zatražili pomoć profesora klasičnih jezika. Tako je nastala reč xerography, izvedena iz grčkih reči koje znače „suvo pisanje“.
Haloid je novi postupak javno predstavio 22. oktobra 1948, tačno deset godina nakon Karlsonovog prvog uspešnog eksperimenta.
Ipak, prvi uređaji bili su komplikovani i nepraktični. Tek u septembru 1959. kompanija je predstavila Xerox 914, prvu automatsku fotokopir mašinu koja je pravila kopije na običnom papiru. Princip rada bio je jednostavan: dokument se postavi na staklenu površinu, pritisne dugme i dobije kopija. Naziv 914 odnosio se na najveći format papira koji je uređaj mogao da kopira, 22,8 x 35,5 cm.
Uspeh je bio toliko veliki da je Haloid dve godine kasnije promenio ime u Xerox i ušao među 500 najvećih američkih kompanija.
Kada ime kompanije postane obična reč
Xerox je vremenom postao toliko prepoznatljiv da se reč u svakodnevnom govoru koristila kao sinonim za fotokopiranje. Međutim, za kompaniju to je predstavljalo i pravni problem. Kada naziv brenda postane opšti izraz za određenu vrstu proizvoda ili usluge, postoji rizik da izgubi zaštitu kao registrovani žig.
Zato je Xerox pokrenuo kampanje kojima je podsećao javnost da je Xerox ime kompanije, a ne naziv postupka kopiranja. Jedna od reklama nosila je poruku:
„Ne možete kseroksirati kseroks na kseroksu.“
Karlson nije doživeo sve kasnije faze razvoja kompanije koju je njegov izum proslavio. Umro je 19. septembra 1968. godine, u 62. godini, od srčanog udara. Do tada je stekao bogatstvo procenjeno na oko 150 miliona dolara. Više od 100 miliona poklonio je u dobrotvorne svrhe, često anonimno. Nije zaboravio ni Ota Korneja, fizičara koji mu je pomogao u prvom uspešnom eksperimentu. Obezbedio mu je paket akcija kompanije Xerox.
Čovek koji nekada nije mogao sebi da priušti pravne udžbenike završio je život kao jedan od najbogatijih pronalazača svog vremena. Njegov izum promenio je kancelarijski rad širom sveta, ali je do tog uspeha stigao tek nakon dve decenije upornosti i mnogo odbijanja.
