Intervju: Srđan Maletić, izvršni direktor Intesa Invest
Dugovečnost se sve češće posmatra ne samo kao zdravstvena i lična tema, već i kao ozbiljno ekonomsko i finansijsko pitanje.
Kako to što sve duže živimo menja način na koji razmišljamo o štednji, ulaganju i očuvanju životnog standarda u kasnijim godinama?
S.M: Duži životni vek ne zahteva samo više novca, već i drugačiju logiku upravljanja finansijama. Više nije dovoljno razmišljati samo o tome kako da zaradimo i uštedimo, već i kako da očuvamo kvalitet života tokom znatno dužeg vremenskog perioda. Finansijsko planiranje više ne možemo da posmatramo kao povremenu praksu, već kao deo dugoročne i promišljene strategije.
Menja se i odnos između rada, potrošnje, štednje i ulaganja. U takvom okruženju vreme postaje jedan od ključnih faktora, dok disciplina, kontinuitet i pažljiv izbor finansijskih instrumenata dobijaju veći značaj nego ranije. Suštinski, očuvanje životnog standarda u kasnijim godinama sve manje zavisi isključivo od visine prihoda, a sve više od kvaliteta finansijskih odluka koje donosimo mnogo ranije.
U tom kontekstu, menjaju se i očekivanja koja građani i privreda imaju od finansijskih institucija, od kojih se danas očekuje ne samo stabilnost, već i sposobnost da pruže pouzdanu i dugoročnu podršku u planiranju finansijske sigurnosti kroz različite životne i poslovne faze.
Kako u tom kontekstu gledate na tradicionalni pristup po kome se lične finansije planiraju prvenstveno do penzije, a ne kroz čitav životni vek?
S.M: Tradicionalni model finansijskog planiranja nastao je u vreme kada je život bio jednostavnije strukturiran. Prolazili smo kroz period školovanja, zatim izgradnje i razvoja karijere i, na kraju, penzije. Danas takav okvir više nije dovoljan. Osim što žive duže, ljudi danas češće menjaju profesionalne uloge i prolaze kroz više različitih životnih faza.
To menja i samu strukturu finansijskog planiranja. Veći značaj dobijaju likvidnost, otpornost na nepredviđene situacije, kvalitetna raspodela imovine i sposobnost da se plan prilagođava promenama u zdravlju, radu, porodičnim okolnostima i tržišnom okruženju.
Drugim rečima, finansijsko planiranje više se ne može posmatrati kao priprema za jedan trenutak, već kao upravljanje finansijskom stabilnošću kroz ceo životni ciklus. Upravo je to najveća promena, i za pojedince, i za finansijsku industriju.
Koje će navike i principi biti najvažniji za očuvanje finansijske stabilnosti na duge staze?
S.M: Primena jedne navike ili principa sama po sebi neće biti dovoljna. Finansijska stabilnost sve više će zavisiti od dobre kombinacije više različitih faktora.
To bi, pre svega, bili dugoročan horizont, diverzifikacija i sposobnost da plan očuvamo fleksibilnim. Dugoročno razmišljanje je osnova, jer bez njega nije moguće graditi ozbiljan finansijski plan, dok je diverzifikacija važna zato što smanjuje koncentraciju rizika, odnosno zavisnost od jedne vrste imovine ili jednog tržišta.
Istovremeno, likvidnost dobija na značaju zato što duži život nosi i više neizvesnosti, pa deo imovine mora ostati dostupan i prilagodljiv. Jednako je važna i spremnost da se plan menja kroz vreme, u skladu sa promenama prihoda, prioriteta, porodičnih okolnosti i tolerancije na rizik. Sve važnije će postati i planiranje prenosa imovine, kako društvo bude sazrevalo u pogledu upravljanja privatnim bogatstvom. To znači da ljudi neće razmišljati samo o tome kako da steknu i uvećaju imovinu, već i kako da je na promišljen i efikasan način prenesu na narednu generaciju ili usmere ka dugoročnim ciljevima.
Kako klijenti mogu da razlikuju kratkoročne investicione preporuke od ozbiljnog i odgovornog pristupa finansijskom planiranju?
S.M: Važno je prepoznati da li poruka pojednostavljuje stvarnost ili je stavlja u odgovarajući, realan kontekst. Površne investicione preporuke najčešće nude brz odgovor na složena pitanja, oslanjajući se na jedan prinos, jedan trend ili jednu aktuelnu vest. Ozbiljan i odgovoran pristup, međutim, polazi od šire slike: od ciljeva klijenta, vremenskog horizonta, spremnosti na rizik, potrebe za likvidnošću i životne faze u kojoj se nalazi.
Kratkoročne poruke su fokusirane na trenutak, dok je odgovoran pristup usmeren na dugoročnu održivost finansijskih odluka. Njegov cilj nije da ponudi „najbrže rešenje“, već ono koje je prilagođeno konkretnim potrebama i dovoljno stabilno da odgovori i na promene u životnim okolnostima, i na tržišne promene.
Finansijsko planiranje ne može da se zasniva na jednoj atraktivnoj poruci ili proceni izdvojenog trenutka na tržištu, već na doslednosti, disciplini i jasno postavljenim prioritetima.
Kako će izgledati odgovorno upravljanje ličnom imovinom u svetu u kome ljudi žive duže, rade fleksibilnije i prolaze kroz više životnih i profesionalnih faza nego ranije?
S.M: Odgovorno upravljanje ličnom imovinom u budućnosti zahtevaće sve veću sposobnost prilagođavanja, a sve manje oslanjanje na unapred definisane modele upravljanja imovinom. Finansijski plan više neće moći da se napravi jednom i ostavi nepromenjenim decenijama, jer će duži životni vek, fleksibilniji oblici rada i češće promene prioriteta zahtevati njegovo kontinuirano preispitivanje i prilagođavanje novim okolnostima.
To podrazumeva jasnije definisanje ciljeva u različitim fazama života, bolji balans između sigurnosti, rasta i likvidnosti, kao i spremnost da se struktura imovine menja u skladu sa životnim promenama, a ne isključivo tržišnim kretanjima. U budućnosti zato neće biti dovoljno posedovati imovinu. Biće važnije znati kako njome upravljati kroz život koji traje duže, menja se brže i zahteva veću finansijsku otpornost. Finansijska dugovečnost zato nije pitanje samog bogatstva, već sposobnosti da dugoročno planiramo, kontinuirano se prilagođavamo i donosimo kvalitetne odluke.
