Piše: Petar Jovanović, direktor Službe za aktuarijat u Triglav osiguranju a.d.o. Beograd
Osiguranje kao pojam postoji još od trenutka kada se prvi put ukazala potreba da se čovek od neke realne opasnosti na neki način i do neke mere zaštiti. Od tad, pa sve do današnjih dana, osiguranje se razvijalo. Zakoni su donošeni kako bi se oblast uredila, a industrija osavremenila i bila u duhu trenutnog vremena. Procesi su se usklađivali s donetim zakonima ili sa zahtevima tržišta, što predstavlja neprekidan proces sve do trenutnog vremena.
Aktuarstvo, kao oblast kojom se bavim poslednjih petnaest godina, nije zaobišlo ovaj put. Stalno i neprekidno usavršavanje neophodno je kako bi se postiglo sve što se stavlja pred zaposlene koji se ovim poslom bave, formalno i suštinski.
Praksa koja je kod nas uspostavljana i nadograđivana u prethodnih petnaest godina po pitanju aktuarstva najvećim delom je uslovljena donetim internim aktima Narodne banke Srbije, ali i praksom društava za osiguranje čiji su vlasnici društva ili osiguravajuće grupacije koje posluju u Evropskoj uniji. Onaj ostatak delokruga rada aktuara, za koji je ostalo sve manje vremena, proizveo je posao osiguranja i potreba da aktuari budu uključeni u prajsing proces pri prijemu određenih rizika u osiguranje.
Što se tiče prva dva navedena, trenutno stanje stvari u većini društava za osiguranje koja posluju na teritoriji Republike Srbije jeste da postoje tri standarda po kojima se izveštava, a najveću distinkciju ovi standardi priznaju upravo u pogledu tehničkih rezervi društava za osiguranje, a to su: IFRS4, Solventnost 2 i IFRS17. Po mom mišljenju, veoma ambiciozni, za neke i unosni, projekti koji za rezultat treba da imaju veću transparentnost i uporedivost finansijskih izveštaja društava za osiguranje.
Vreme za sastavljanje svih navedenih izveštaja se uvećava, što rad aktuara u izveštajnim periodima (čija je periodičnost ista i rokovi su ostali isti) translira i uslovljava jedino na poslove koji se tiču izveštavanja i pripremanja svih navedenih izveštaja. Finansijski izveštaji su samo posledica prethodno sklopljenih ugovora o osiguranju, a u neposrednom prethodnom periodu mislim da je prevelika uključenost aktuara po tom pitanju dovela do toga da u prajsing proces (od čega će i u najvećoj meri zavisiti budući finansijski izveštaji) ne mogu u dovoljnoj meri biti uključeni.
Pored ovoga, vreme aktuara se trenutno u značajnoj meri troši i na tumačenje finansijskih izveštaja u skladu s novim računovodstvenim standardom IFRS17. Ovo se nekad sprovodi u saradnji s revizorima ili konsultantima i ostalim službama koje su uključene u sam proces (računovodstvo, kontroling…), a sve više i na sastancima sa upravom društva kao najodgovornijom za poslovanje društva.
Mnogo toga što sam naveo, pa i nekoliko stvari koje nisam, sve više oduzimaju vremena aktuarima i odvajaju ih od poslovnih prirodnih obaveza koje, pored obračuna tehničkih rezervi i učešća u sastavljanju finansijskih izveštaja, treba da obavljaju. Te obaveze tiču se prajsinga, učešća u određivanju cene osiguranja, praćenju pokazatelja i komuniciranju istih sa ostalim stručnim službama društva, a sve u cilju da bi konačni rezultat, prikazan kroz finansijske izveštaje društva za osiguranje, bio smislen i zadovoljavajući za sve zainteresovane strane.
Mišljenja sam da će se aktuarska praksa kod nas u narednom periodu razvijati u pogledu distinkcije ove funkcije na izveštavanje i prajsing. Dve potpuno odvojene oblasti povezane samo razumevanjem da su obe važne za poslovanje društva za osiguranje, a da je druga navedena još uvek u podređenom položaju zato što je ova prva bila uslovljenja ili donošenjem podzakonskih akata ili time što je društvo članica osiguravajuće grupacije koja posluje u Evropskoj uniji.
Prajsing je „živ” proces kome treba da teži svaki aktuar, bar u određenom periodu svoje karijere, jer podrazumeva saradnju s drugim sektorima od kojih se nauči mnogo korisnih stvari i stvara osećaj pripadnosti osiguravajućem društvu. Nažalost, trenutno je u lošijoj poziciji u odnosu na izveštavanje, što u osnovi ne bi trebalo da funkcioniše na taj način.
I dalje verujem da izveštavanje kao proces jeste važno, ali imam utisak da je trenutna aktuarska praksa kod nas takva da je većina ostalih procesa podređena ovom i da će, ukoliko se to u budućnosti ne promeni, stvoriti određene nedostatke suštinske prirode koji će se, naravno, opet odraziti u određenoj meri i kroz pomenute finansijske izveštaje. Možda su mi prognoze po ovom pitanju konzervativne, ali to je profesionalna deformacija, prosto drugačije ne umem da razmišljam.
