Bivši guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić je, između ostalog, ostao zapamćen i po izjavi da iako se očekivalo da će banke sa većinskim stranim vlasništvom doprineti evropeizaciji srpskih banaka, ispostavilo se da su se i one balkanizovale. Deceniju stara Jelašićeva izreka i danas važi i odražava opšte uverenje građana i korisnika bankarskih usluga u Srbiji.
Da je Jelašića 2004. godine na početku mandata neko pitao da li će banke u Srbiji posle 2020. imati bolji imidž u javnosti jer će kamate na stambene kredite biti u najmanju ruku prepolovljene, verovatno bi dao potvrdan odgovor. To se međutim nije desilo.
Uprkos tome što su kamate danas na istorijskim minimumima, odijum građana prema bankama je, čini se, sve glasniji. Nepopularnost bankarskog sektora u Srbiji je posebno došla do izražaja sa eskaliranjem problema otplate kredita u švajcarcima, a narastanjem tužbi građana, zbog troškova obrade kredita, bankama je prilično „dosoljen“ ionako loš imidž u javnosti koja barata nezvaničnim podatkom da je do sada podneto između 100-200 hiljada tužbi građana protiv banaka.
Zlonamerni bi rekli da u ovim okolnostima temu nikad nižih kamata najglasnije promovišu ekonomisti isčuđavajući se ovom globalnom ekonomskom nonsensu. Građani, uprkos kontinuiranom rastu kreditne aktivnosti, od čak skoro 16 odsto za stambene kredite u proteklih godinu dana, nisu omekšali stav prema bankama. U celu priču odjednom su se uključili i predstavnici države koji za veliki broj predmeta u sudovima upiru prstom na advokate jer, kako kažu, najviše profitiraju u celoj situaciji.
Ne ćuti ni MMF. Nakon posete Srbiji u aprilu ove godine, misija MMF-a se oglasila saopštenjem u kome je između ostalog istakla i da bi pronalaženje brzog rešenja za sve veći broj sudskih postupaka protiv banaka u kojima se osporava zakonitost naknada za obradu kredita i za osiguranje stambenih kredita ojačalo finansijski sektor i poboljšalo poslovnu klimu.
Ova uzavrela dešavanja sasvim sigurno su „kost u grlu“ cele bankarske branše, a mogu postati još opasnija jer bi nezadovoljstvo javnosti ovoga puta bankare moglo mnogo da košta. Načinom na koji budu rešavali gorući problem velikog broja tužbi, bankari će samo gasiti požar nezadovoljstva građana jer nema dileme da su uzroci averzije prema finansijskom sektoru u Srbiji mnogo dubljeg korena i posledica višedecenijskih okolnosti. Poslednja vest je da je Vrhovni kasacioni sud, dopunio Pravni stav o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita (usvojen 22. maja 2018.) tako da banke imaju pravo da naplaćuju troškove obrade kredita i troškove osiguranja stambenog zajma kod NKOSK. Advokati su odmah najavili žalbu.
Za liberalne ekonomiste u pozadini se krije odbojnost prema sistemu koji se u našoj privredi jedini potpuno tržišno reformisao. To je tačno, ali kakvo je to tržište ako učesnici striktno ne primenjuju propise, pitaju se i oni koji sebe ne smatraju žestokim pobornicima liberalnog koncepta. Ova linija rasprave među sagovornicima „Sveta bankarstva i investicija“ možda najbolje osvetljava kompleksnost odnosa na liniji društvo – banke – država.
SRPSKI MENTALITET
Za ekonomistu prof. dr Ljubomira Madžara vrlo je simptomatično da je baš bankarski sektor došao u nemilost pred domaćom javnošću. „To mnogo više govori o nama, o mentalitetu koji nije dovoljno dozreo da se prilagodi tržištu“, kategoričan je.
Srbija nema dovoljno dugu tradiciju tržišne privrede, a s obzirom da su se banke, prema ovom sagovorniku, najtemeljnije reformisale, averzija prema finansijskom sektoru je odbojnost prema poretku koji je jasan, rigorozan, ali i dosledan.
Recimo, za Madžara su krediti indeksirani u švajcarskim francima najbolji pokazatelj ispravnosti tog uverenja.
„Ljudi su potpisali ugovore, opredelili se za niže kamate i prihvatili rizik u nadi da će se isplatiti, a situacija se razvijala drugačije nego što se očekivalo. Onda je nastao jedan veliki neopravdani haos jer su se banke držale onoga što su potpisale“, navodi Madžar.
Drugo, u velikom delu socijalističkog razvoja kamatne stope nisu pratile inflaciju koja je bila visoka, pa se dešavalo da onaj ko se zaduži bude i nagrađen jer nakon tri – četiri godine otplate iznosi rata za kredite postanu beznačajni.
Zamislimo samo jednu situaciju na osnovu realnih pokazatelja. Ako je 20. decembra 1993. godine jedna marka vredela jedan dinar, građanin koji je tog dana podigao kredit od tri miliona dinara, mogao je da kupi tri miliona maraka. Za mesec dana, zbog inflacije koja je u međuvremenu dostigla 312 miliona posto, taj isti klijent je 20. janaura 1994. godine ceo kredit mogao da otplati sa jednom nemačkom markom.
U podsvesti mnogih građana koji su starijih generacija ta računica i dalje je prisutna, ali je nema u realnosti. Sada građani imaju drugi problem jer je većina kredita indeksirana u evrima i ne mogu da se istope, a i inflacija je niska i stabilna.
„Više nema onih slatkih zajmova koji favorizuju dužnike. Ovo je neuporedivo stroži režim u kome preovlađuju dužnici koji su u našoj javnosti glasniji od poverilaca i drugih kategorija privrednih subjekata. Dugo će trebati vremena da se naviknemo na sistem u kome ono što potpišemo moramo i da izvršavamo“, zaključuje Madžar.
KAD NEZADOVOLJSTVO POSTANE LEGITIMNO
Upitan da prokomentariše koji su to konkretni izvori nezadovoljstva građana koji potiču iz određenih ponašanja poslovnih banaka, predsednik Beogradske bankarske akademije emeritus prof. Hasan Hanić navodi neodredive elemente ugovora o kreditu, nekorektno obračunavanje deviznog kursa, nabavnog i prodajnog, prilikom obračunavanja troškova kredita i rate za kredit.
Zatim, on ističe i sporno naplaćivanje premije osiguranja stambenog kredita kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita, kao i probleme velikog broja građana zbog stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima.
Najnoviji razlog za negodovanje građana, koji se obraćaju medijima, potiče i od uvođenja provizija na usluge elektronskog bankarstva koje su u početku promovisane kao besplatne.
Međutim, negativna predstava građana o bankama kao da je dobila svoj legitimitet 2018. godine kada je doneta prva pravosnažna sudska presuda po kojoj banka nema pravo da od klijenta naplaćuje trošak obrade kredita. Nakon toga, Vrhovni kasacioni sud je doneo svoj stav koji predstavnici klijenata i bankari tumače svako u svoju korist.
„Banke znaju da imaju negativan imidž i da mogu da ga poprave jedino dugoročnom kampanjom koja bi podrazumevala poštovanje zakona. Međutim, na doslednu primenu propisa može da ih natera samo država“, kategoričan je jedan od većih kritičara banaka, predsednik Udruženja „Efektiva“ Dejan Gavrilović.
Kao dobru ilustraciju kako država može da obaveže banke da postupe u skladu sa propisima, on podseća na praksu banaka koja se odnosila na jednostrano povećanje kamatnih stopa tako što su zaključivale ugovor sa klijentom po određenoj kamatnoj stopi koju su nakon nekog vremena povećavale. Narodna banka Srbije je 2013. godine donela preporuku da sredstva koja su naplaćena po tom osnovu banke uračunaju u prevremenu otplatu kredita čime su banke naterane da isprave svoju grešku.
Osam godina kasnije guverner Jorgovanka Tabaković poručuje da NBS neće dopustiti da negativna pojava poput retroaktivnog dovođenja u pitanje zakonitosti ugovornih klauzula o kreditima utiče na monetarnu i finansijsku stabilnost koja je očuvana u vreme pandemije.
„Zašto se stvara odijum prema bankama u Srbiji? To treba pitati one koji ga stvaraju, a ostaje nam da vidimo hoće li banke biti zainteresovane da šire ulaganja i jačaju delatnost ovde ili da i one koje to nikada nisu radile iznose dobit iz zemlje“, poručila je guverner nedavno.
RUKU NA SRCE, PA KAŽI SVE
Stručnjaci za brendiranje vole da kažu da se ljudi ponašaju prema onome kako misle da jeste, a ne kako jeste. U tom maniru ne smemo prenebregnuti značajne pozitivne trendove koji govore u prilog razvoja domaćeg bankarskog tržišta i njegovog doprinosa po srpsku ekonomiju.
Ne smemo zaboraviti da su banke od samog početka pandemije aktivno učestvovale u smanjivanju pritiska na privredu kroz tzv. „garantnu šemu“ države, tako da izvori finansiranja nisu predstavljali dodatno opterećenje za preduzeća ni u jednom trenutku.
Pored toga, cena zaduživanja građana i privrede u Srbiji danas je u rangu evropskih zemalja. U trenutku kada su počeli da se odobravaju stambeni krediti u Srbiji 2003. godine kamatne stope u pojedinim bankama su iznosile oko 7 posto, a sada su ispod 3 posto.
Pored toga, Hanić koji je i predsednik Upravnog odbora Agencije za osiguranje depozita podseća i da je rast poverenja u bankarski sektor poslednjih godina vidljiv kroz trend rasta štednje koji je bio prisutan i u prošloj godini, posebno kada se radi o depozitima do osiguranog iznosa od 50 hiljada evra.
Rastu poverenja je, dodaje on, doprinela i okolnost da sedmu godinu za redom nijedna banka u Srbiji nije otišla u stečaj odnosno likvidaciju i da rizici da se to dogodi praktično ne postoje.
„Iz tog razloga se većom brzinom puni fond Agencije za osiguranje depozita. Štaviše, Agencija je spremna da u najkraćem roku od 3 do 5 dana, a najduže do 7 dana, izmiri sve osigurane depozite ukoliko bi se ukazala potreba“, ističe Hanić.
Setimo se samo kako je Agrobanka nekoliko meseci pre svoje propasti nudila kamatu na deviznu štednju od oko 8-9 posto godišnje. Takve banke su u velikoj meri „kvarile“ tržište. Poverenje u bankarski sistem je između ostalog i poljuljano okolnošću da su na samom početku tranzicije 2001. godine u stečaj otišle Beobanka, Investbanka, Beogradska banka i Jugobanka, a posle 2010. godine i Agrobanka, Privredna banka Beograd, Razvojna banka Vojvodine i Univerzal banka.
Za građane koji trenutno vode sporove pred sudovima ova podsećanja ne mogu da promene predstavu o bankarima sve dok ne reše svoj problem. Međutim, nezadovoljnim klijentima dodatnu nelagodu stvaraju medijski natpisi da je cilj predloženih izmena Zakona o parničnom postupku koji je digao veliku prašinu da se zaustavi dalje pristizanje tužbi protiv banaka. Ako je tako, Jelašićeva misao danas nekako zvuči još aktuelnije.
______________________
Kako ljudi shvataju posao banaka
Otpor prema tržištu i kamatnim stopama ipak nije srpski specijalitet jer ljudi inače slabo razumeju banke i način na koji finansijski sistem kreira vrednost. Još je Aristotel, kritikujući sve komercijalne aktivnosti koje se preduzimaju sa ciljem zarade, obračun kamate na kredit smatrao najneprirodnijim.
Ekonomista Slaviša Tasić kaže da ljudi ne shvataju dovoljno značaj posredničke uloge koju igra finansijski sistem u jednom društvu i doprinosa povećanju produktivnosti privrede, te da bankarski sistem nije samo pijavica koja uzima, već i daje.
„Predstavnicima finansijskog sistema je mnogo teže da objasne kako kreiraju vrednost nego proizvođačima hleba, mleka ili automobila. Ljudima je nekada apstraktno da razumeju da finansijski sistem spaja ljude koji imaju višak para i ljude kojima su te iste pare potrebne. On spaja ljude i kroz rokove, sa jedne strane one koji žele da štede kratkoročno, a sa druge, građane kojima su potrebni dugoročni zajmovi“, objašnjava Tasić.
