Dok se svet bavi veštačkom inteligencijom i geopolitičkim sukobima, u pozadini se odvija tiha demografska kriza koja direktno ugrožava opstanak malih i srednjih preduzeća. Prema podacima koje prenosi Forbes, u Sjedinjenim Američkim Državama se u narednoj deceniji očekuje prenos vlasništva nad približno 12 miliona preduzeća čiji su vlasnici pripadnici bejbi bum generacije (rođeni između 1946. i 1964. godine).
Problem bez naslednika
Istraživanje koje je objavio Inc.com naglašava alarmantan podatak: manje od 30% vlasnika malih biznisa ima razrađen formalni plan generacijske tranzicije ili ko će ostati i nastaviti da vodi biznis. Tradicionalni model u kojem deca preuzimaju porodični posao ubrzano nestaje. Mlađe generacije, prema analizi Harvard Business Review, sve češće biraju karijere u tehnološkom sektoru ili korporativnom menadžmentu, umesto da nastave vođenje porodičnih proizvodnih pogona, maloprodajnih lanaca ili uslužnih radnji.
Ekonomski rizici i „propadanje“ vrednosti
Bloomberg piše da bi nedostatak kupaca ili naslednika mogao da dovede do masovnog gašenja firmi, što bi rezultiralo gubitkom miliona radnih mesta i značajnim padom poreskih prihoda.
- Statista sajt predviđa da je u opticaju kapital vredan preko 10 triliona dolara koji je trenutno „zarobljen“ u ovim preduzećima.
- The Wall Street Journal piše da vlasnici često precenjuju vrednost svojih firmi, što u kombinaciji sa visokim kamatnim stopama otežava potencijalnim mladim preduzetnicima dobijanje kredita za preuzimanje.
S druge strane, Financial Times primećuje porast interesovanja manjih „private equity“ fondova koji u ovoj krizi vide priliku. Strategija „ukrupnjavanja“ gde fondovi kupuju desetine malih preduzeća u istoj niši i spajaju ih u jedan efikasniji sistem, postaje sve popularnija u Evropi i SAD.
Šta to znači za region?
Iako se ovi podaci primarno odnose na zapadna tržišta, Stanford Institute for Economic Policy Research naglašava da je ovaj trend globalan. Za tržišta u razvoju, uključujući i naš region, ovo je jasan signal za vlasnike koji su svoje biznise pokretali 90-ih i ranih 2000-ih godina: vreme za planiranje izlazne strategije nije „sutra“, već je bilo „juče“.
Bez jasne strategije prenosa znanja i kapitala, mnoga preduzeća koja su decenijama bila stubovi stabilnosti mogla bi postati žrtve sopstvenog uspeha ostajući bez ikoga ko bi ugasio svetlo na kraju radnog dana, pišu manje optimistični analitičari.
