„Slažem se sa konstatacijom da je vreme jeftinog novca iza nas, to po pravilu prvi prizna FED koji je već podigao diskontnu stopu, a realno je očekivati da do kraja godine ta referentna kamatna stopa skoči za 2 do 3 procentna poena. Tu treba napomenuti da je sistem federalnih rezervi (FED) jedna od retkih centralnih banaka koja ne insistira samo na inflaciji kao cilju vođenja monetarne politike, već uzima u obzir i neke druge realne varijable, prvenstveno stopu nezaposlenosti. Time, ta reakcija dobija još veći značaj. Mislim da će takav trend pratiti i druge centralne banke, a i naša NBS je podigla referentnu kamatnu stopu na 1,5%“, kaže za „Svet bankarstva i investicija“ dr Zoran Grubišić, profesor Beogradske bankarske akademije.
U trenutku razgovora, desilo se da je Narodna banka Srbije posle nepune decenije podigla referentnu kamatnu stopu za 50 baznih poena, jer su inflatorni pritisci na domaćem i inostranom tržištu jači i postojanijeg karaktera nego što se očekivalo. Posle slabljenja rublja je počela da jača, kao i dolar, ali evro slabi. Kakve su projekcije kada je reč o privrednom rastu, trendovima u bankarstvu, hoće li kamatne stope rasti, kao i marže banaka ‒ samo su neka od pitanja za našeg sagovornika.
„Realno mi deluje da će banke pokušati za sada, iako je globalni rizik nešto veći, da održe svoje marže na istom nivou, kako bi se sprečilo preveliko podizanje kamatnih stopa. Ipak, može se očekivati da će skočiti cela skala kamatnih stopa. U svemu tome, sa prisutnom inflacijom, mislim da će kod nužnog refinansiranja javnog duga, morati da skoče i kamatne stope na državne obveznice. To, po pravilu, u situaciji visokog rizika dovodi do tzv. efekta istiskivanja privatnih investicija sa tržišta kapitala jer će se svim velikim finansijskim igračima više isplatiti da posluju sa državom (da investiraju u državne obveznice po znatno višim kamatnim stopama), nego da preuzimaju rizik kreditirajući privredu. Rekao bih da na tržištu novca i kapitala (dugoročnih hartija od vrednosti) sledi vreme izazova, u kome će se od svih učesnika tražiti potrebno prilagođavanje.
Inflacija, recesija, stagflacija… Tri reči koje se najviše pominju u kontekstu budućnosti i Srbije.
Ono što je za sada izvesno je da su prisutna inflaciona očekivanja u privredi i da inflacija polako uzima maha. Očigledni razlozi za to su prvo bili u sferi logistike zbog poremećaja u lancima snabdevanja usled koronavirusa, a na to se nadovezala energetska kriza (skok cene nafte na svetskom tržištu), koja je dodatno pojačana ratnim dešavanjima u Ukrajini. Inflacija je ovog puta globalnog karaktera i prva reakcija Narodne banke Srbije je bila praćenje prolaznog vremena, bez primene instrumenata monetarne politike. Ipak, nedavno, Izvršni odbor Narodne banke Srbije je doneo odluku da preokrene trend i da prvi put posle 10 godina podigne referentnu kamatnu stopu za 0,5%, što predstavlja priznanje da inflacija polako uzima maha i da preti da dovede do hronične inflacije preko dobro poznate spirale – cene vuku troškove, troškovi vuku cene.
Naravno da lančano podizanje kamatnih stopa može da ohladi tržište (koje ne deluje trenutno da je pregrejano, uzroci inflacije nisu prvenstveno na strani tražnje) i dovede do recesionih pritisaka. Samim tim, uz inače prisutne najave recesionog trenda u zapadnoj Evropi, sa kojom smo povezani i odakle uvek ima značajnih prelivanja, može se reći da je prisutan rizik od stagflacije. Treba napomenuti da je stagflacija bila ozbiljan problem i u naftnim šokovima 70-ih godina i da nakon toga nije imala ovakav globalan karakter.
Koliko naš BDP može da spasi poljoprivredna proizvodnja?
BDP svakako dobrim delom sektorski zavisi od poljoprivredne proizvodnje i građevinske industrije. Tu je jako bitno kako će se razvijati situacija sa međunarodnim tokovima robe i usluga, jer zavisno od daljeg razvoja događaja sa ekonomskim sankcijama i zatvaranjima pojedinih zemalja postoji rizik da i Srbija ograniči izvoz poljoprivrednih proizvoda (gde smo sektorski u suficitu) zarad postojanja robnih rezervi, a to bi negativno uticalo na naš BDP. Tu treba napomenuti da u BDP ulazi samo ono što se realizuje na tržištu (domaćem i inostranom). Prvi podaci prema prolaznom vremenu nakon prvog kvartala daju ozbiljan nagoveštaj da će se spoljnotrgovinski deficit u ovoj godini produbiti. Deluje da u datoj situaciji postoji neizvesnost zbog globalne krize i sa uobičajenim iznosom doznaka iz inostranstva, pa može da se javi pritisak na rast javnog duga.
Stiče se utisak neuobičajene situacije ‒ imamo naftu i gas, hranu takođe, a cene rastu nezaustavljivo? Strah i panika su početkom rata u Ukrajini u Srbiji doveli i do nestašice deviza, pa su zbog zloupotreba kažnjene i zatvorene više od 100 menjačnica? Situacija se smirila, usledili su i izbori…
Situacija nije toliko neuobičajena jer bi posledica cenovnih ograničenja (tzv. plafoniranje cena) bila nestašice nafte, gasa, hrane i, vrlo verovatno, pojavljivanje crnog tržišta. Taj scenario je dobro poznat iz 90‒ih godina. Upravo rast cena govori u prilog tezi da nema intervencija jer se cene određuju na čistom tržištu (sa određenim izuzetkom energenata gde jednom nedeljno imamo vladine uredbe), a onda je usled pritiska koji se čisto psihološki pojavio na strani tražnje logično bilo očekivati da cene rastu. Naravno, na cenu nafte i gasa je dodatno uticala energetska kriza, kao i jačanje američkog dolara (cena nafte na svetskom tržištu se izražava u tzv. petrodolarima).
Privremena nestašica deviza u menjačnicama se opet može objasniti čisto psihološkim razlozima, panika koja se pojavila kod ljudi kojima su i dalje sveža sećanja na period hiperinflacije i veliko slabljenje naše „meke“ valute, pa je tada po njihovom mišljenju prirodno bilo bežati u evro (i delimično u neke druge valute) kao čvrstu valutu. Naravno, pri tome se totalno pokazuje nerazumevanje da su danas devizne rezerve kojima upravlja NBS na rekordnom nivou od preko 15 milijardi evra (preko 7 meseci pokrivenosti uvoza, 200% od ukupne novčane mase M1) i da je bankarski sektor izrazito likvidan. Menjačnice su kažnjene što su iskoristile situaciju prevelike tražnje za evrom i razmakle marginu između donjeg i gornjeg kursa iznad ograničenja koje je uredbom propisala NBS. Trebalo je samo da brzo obaveste NBS da imaju otvorenu poziciju u dinarima i da im treba snabdevanje evra od strane NBS, što se brzo i desilo i panika se zaustavila. Mislim da izbori nisu ovog puta stvorili nikakvu dodatnu nervozu na deviznom tržištu jer nije bilo prisustvo političkog rizika.
Kako će valutna kretanja uticati na ekonomiju Srbije ‒ jačanje rublje, dolara, slabljenja evra?
Devizni kurs koji se formira na našem međubankarskom tržištu je stabilan (evro/dinar), on je ostao i realno nepromenjen jer je paralelno došlo do približno istog rasta inflacije i u evro i u dinarskoj zoni. Pri tome, treba napomenuti da najveći deo naše spoljnotrgovinske razmene Srbija ima sa zemljama evro zone (između 60 i 70 posto). Jačanje rublje i dolara kao trećih valuta prema evru na međunarodnim deviznim berzama može samo da utiče na onaj deo srpske privrede koji je okrenut u spoljnotrgovinskoj razmeni prema tim tržištima. Pri tome, posledično slabljenje dinara prema tim valutama može samo da pogoduje konkurentnosti našeg izvoza na ta tržišta, sa kojima nemamo veliki stepen spoljnotrgovinske razmene. Jedina negativna strana je u onim situacijama gde nemamo mogućnost supstitucije uvoza, pa će porasti odliv deviza po osnovu postojećih aranžmana koji su izraženi u tim valutama (tipičan primer je uvoz energenata).
Šta su po Vašem mišljenju najveći izazovi pred bankama ‒ dalja digitalizacija, nove mlade generacije i njihove navike u kontekstu bankarskih usluga, konsolidacija, digitalne valute…?
Pred bankarskim sektorom je dosta izazova u ovim turbulentnim vremenima. Očigledno je da je dalja digitalizacija u prvom planu, na to su banke prinuđene, prateći potrebe samih korisnika, gde se starosna struktura menja i podmlađuje. Nove generacije očekuju da izrazito retko uđu u banku, štede vreme i izbegavaju nepotrebne razgovore i fizičke kontakte. U tom smislu, pored investiranja u dalje jačanje sistema bezbednosti transakcija i podrške, očekujem i da banke sve veći deo svojih usluga nude on-line. Naravno, u svemu tome, treba uzeti u obzir i konkurenciju kripto tržišta ka kome su mlade generacije više okrenute, pa stoga očekujem i dalje investiranje bankarskog sektora u block-chain tehnologiju, a verujem da će uskoro doći i momenat da će i centralne banke, da bi odgovorile potrebama novih korisnika, uvesti i same digitalne valute. Naravno, te digitalne valute bi bile centralizovane, nasuprot bitcoinu i mnogim drugim kripto valutama, sa idejom da privuku u bankarski sistem jedan deo novca koji se sada nalazi „ispod radara“ u decentralizovanim kripto valutama. To i jeste od funkcija centralnih banaka, jer su to državne banke, a bankarski sistem bi samo ispratio te promene. Jedna od privih ideja u tom smislu je digitalni evro koji bi uvela ECB.
Verujem da će sve ove promene koje zahtevaju ozbiljne investicije i prilagođavanje banaka (u smislu upravljanja operativnim troškovima) dovesti do dalje konsolidacije bankarskog tržišta i da će se trend smanjenja ukupnog broja banaka produžiti. Bankarski sektor je već odavno oligopolskog karaktera i tu očekujem da će iz labavog polako prerasti u čvrsti oligopol.
